НАЈДИРЉИВИЈЕ ЧУДО СВЕТИТЕЉА ТУМАНСКИХ ДЕВОЈЧИЦА ИСЦЕЉЕНА ОД ТУМОРА (21.06.2021.)

Како треба да почне текст у коме се описује највећа човечја патња и туга, највећи пораз ког ти Бог додели, највећа казна и робија? Болест ближњег, у најгорем случају болест детета!

У препуној ординацији лекара Клиницког Центра Крагујевац начелнчик одељења (чијег се имена одавно не сећам) саопштава мени, мајци 5-омесечне бебе Хелене, нешто што нико не очекује ни у најгорем кошмару....

Јасно и гласно каже:"Ваша ћерка има тумор".

С' обзиром да сам у ординацији била само ја са бебом у наручју и много лекара, нисам могла да питам да није нека грешка, да нас није помешао или тако нешто. Моје дете има тумор, реченица која тупим тоном и даље одзвања у ушима

"Шта сад?" збуњеним гласом упитах ?

"Идите за Београд, тамо ћете имати бригу и негу каква је детету потребна"

До заказаног термина сам чекала више од месец дана, а сваки је био као година.

Најзад је дошао И ТАЈ 16.септембар. Доктори немају ништа лепо да ми кажу, осим да је редак облик тумора и да будем спремна на све па и на најгоре....

Од тог тренутка помирила сам се са њеним речима и препустила се самом Господу Богу, како је Он одлучио,тако ће и бити.Он ми је подарио ту радост, Он и нека одузме ако сматра да тако треба.

Пролазило је време и време њеног лечења без конкретног помака. Тада је већ почињало и "време Короне" а болница је примала само хитне случајеве. Контроле се отказују, а ја тешим себе да ће све бити ОК.

За манастир Тумане сам чула одавно, још док сам била трудна са мојом девојчицом. Помислих, још тад да ли се стварно чуда дешавају?! Чиме се то заслужи да те Бог и Божја рука помилију, да Господ чује твоје молитве. Како изгледа мир и спокој који ти подари. Далеко је Тумане за нас, помислих тад, јер кад човеку почну да се дешавају разна зла, онда само иду једно за другим, гуше те и даве и не дају да испливаш.

Истина, Бог те погледа тек онда кад се из срца и душе обратиш, кад пустиш ону најтежу сузу што не иде из срца него из душе.Тек тад, кад искрено замолиш,тад и очекуј чуда.

Кад не узвратиш инат и зло које ти људи нанесу, тад ти такође подари то да видиш баш њихову пропаст и њихов пораз. Сваком врати своје, пре или касније.

Као што поменух о манастиру сам пуно слушала, читала о разним чудима која су се тамо дешавала, али никад нисам веровала да једно такво чудо може баш мени да се деси.

Јутро као и свако друго,устајем,пијем кафу,планирам остатак дана....Све до једне секунде кад сам из чиста мира одлучила да да кренем пут манастира. Старији људи кажу да се овакви одласци не планирају, већ те свети позову сами к' себи. Изгледа да су и мене на исти начин позвали.

Невероватном брзином сам се спремила и кренула. Нисам обраћала пажњу ни на шта око себе. Газила сам и јурила јер сам знала да ће све време пазити на мене и да ће њихова воља бити да стигнем безбедно до њих.

Возила сам непознатим путем више од сат времена, док коначно нисам угледала свој циљ Манастир Тумане, много лепши него на било којој слици, репортажи, снимку. Улазим сигурним ходом, прилазим светињи, крстим се и једва чекам да се пробијем у маси људи да им приђем и замолим за оно по ста сам дошла. Прилазим дрхтавим ходом кивотима, а руке падоше на пресвети ковчег. Милијарду осећања у том тренутку....тад већ кренуше и сузе, једна, друга, па ко зна која по реду... Лавина осећања помешана са сузама, а у себи гласно изговарам молитву за излечење мог детета. Већ осећам олакшање.У ствари мислим да све ово џабе пишем, јер ово може разумети само неко са сличним или истим искуством.

Тихо и нечујно сам видно препорођена изашла из цркве.За руку сам јако држала моју Хелену, док је она својим окицама гледала у иконе и дивила се њиховој лепоти. Убрзо је почела и молитва.Опет сам из дубине и срца и душе молила Светитеље да учине чудо и спасу моју девојцицу. После молитве и краће шетње кренули смо кући. Чини ми се да никад срећнија и спокојнија нисам била. Као што углавном свака прича има срећан крај, тако и ова моја има.

Освануо је и следећи дан, чини ми се да је тад и сунце другачије сијало. Опет као и на почетку приче устајем, пијем кафу, планирам дан...устаје и моје мало. Гледам и не верујем...И опет гледам и не верујем, тумора више НЕМА!!!!! Љубим је и грлим као никад до сад.... Своје емоције у том тренутку не могу да опишем нити написем. У једној секунди схватам да нестају године проведене по разним ординацијама, нестају све бриге и патње, непроспаване ноћи у сузама, све боли и патње, муке и проблеми. Плачем исто као и јуче...Само сада од среће. Не могу да верујем... Чудо се десило!!!!

Моје мало је спасено, тумор је нестао као руком однесен, што је потврдила и докторка која је исте секунде укинула лекове и терапију "Шта год да сте урадили,урадили сте праву ствар и ваше дете је излечено" рекла је са победничким тоном у гласу.

И овај пут победила је доброта Божја, баш онако као у причама са срећним крајем. Бог је увек ту, неке искушава мало, неке мало више. Једноставно те пусти да патиш и ојачаш, а за тај бол те касније награди великом срећом.

Замолила бих овим путем све људе који ово читају, поготово мајке деце који имају одређен проблем мањи или већи, да са својом децом оду у ову светињу и поклоне се Светитељима и искрено замоле за помоћ. И не немојте ићи ни у једну светињу, поготово не у ову ако нисте верник и ако не верујете у чуда Божја. А ако идете да би само отишли и ако се молите реда ради, то исто нема никаквог ефекта. Ако такође постите, а на сваком кораку учините по један грех, немојте ни то.То изузетно љути Бога. Волите све око себе. И лист и цвет и бубицу и птицу, јер свет се баш из тога и састоји.Из љубави.

С' љубављу и поштовањем уз благослов игумана Димитрија