Желим да посведочим о чуду којег сам доживео и да своју радост поделим са свима вама. Мој отац који болује од епилептичних напада морао је да оперише кук у својој 71. години живота. Пре две недеље оперисан је на институту за ортопедију Бањица, али је након операције изгубио тоталну моћ говора. Доктори нису имали објашњења због чега се то десило. Бринући се за оца мени је од једном током ноћи пало на памет да дођем са мајком у Тумане. Одмах сутра дан 04.02.2021, дошли смо на Литургију, током Литургије нешто ме је једностано терало да кренем према кивоту Светог Зосима, за мном је пошла и мајка. Пришли смо кивоту, она је држала очеву мајцу којом је додиривала кивот. Заједно смо се молили дуго и из срца, после били на молитви када су монаси читали и кренули смо назад . Знао сам да ми отац не може одговорити, али и поред тога сам имао јаку жељу да га позовем телефоном нашта ми је мајка рекла: ''Немој, зваће он тебе''. После пола сата зазвонио ми је телефон – био је то мој отац. Нисам могао да верујем. Рекао ми је: ''Почео сам да говорим'', говорио је дуго...нисам могао нити желео да га зауставим само сам га са сузама у очима слушао.
Оливер Марковић из Железника.