Протосинђел Петар (Богдановић): Наш највећи проблем јесте проблем смрти

Сведоци смо да искуство нашег живота наилази на један проблем, а тај проблем јесте проблем раздвајања једних од других, који ми називамо СМРТ. Време и простор тако функционишу у овоме свету да смо ми раздвојени од наших предака, да смо раздвојени једни од других, да нас удаљује раздаљина, простор, да нас удаљује време једне од других. Али Господ нам је зато дао Свету Литургију, која сабира све у једно а Литургија је икона будућег Царства Божијег, када ћемо сви бити заједно окупљени, и сви бити заједно са Господом и кад нас ништа неће удаљавати једне од других.

Као што се ми браћо и сестре причешћујемо овде на Литургији, овде и сада у манастиру Туману, и сви широм православнога света који се причешћују, причешћујемо се сви од једнога Христа. Дакле укидамо на неки начин раздаљину и ту подељеност. Сви ми примамо једног истог Господа у себе иако се налазимо у више храмова у различито време. Значи, све нас Господ обједињује.

Наш највећи проблем јесте проблем смрти јер нас смртност на један трагичан начин удаљује од наших ближњих. Зато и данашњи дан јесте дан када се Црква посебно сећа упокојених. Али упокојени јесу такође део живе Цркве, јер у Господу нема те подељености, нема те временске раздвојености. Онај који је у сећању Божијем, тај је и жив. И зато је браћо и сестре јако битно да се ми сећамо наших ближњих. То није само освежавање неких наших емоција, него то је тежња дубинска да ми оприсутнимо њих поново ту. Наравно, ми људи, ту силу немамо, али Бог има ту силу. Дух Свети који се излива на нас на Литургији, Он укида те раздаљине и та раздвајања, укида време и простор и Он управо чини, овде присутним све оне упокојене, које ми помињемо у нади на Васкрсење и живот вечни. Ту су са нама и Светитељи Божији иако су раздвојени од нас временски. Ту је мајка Божија, ту су све оне иконе које на Литургији постају живе и сведоче о реалном присуству Господа међу нама. Ми њих не можемо на материјалан начин да осетимо и видимо, али они су ту Духом Светим. То је наша вера и ми знамо да је тако, а у Царству Божијем ће се то остварити на један пунији начин, где ћемо сви опет бити заједно. То је зато, браћо и сестре, јер смо ми слободне личности и ми не поистовећујемо наш живот само са нашим биолошким трајањем. Ми желимо да живимо вечно. Ми желимо да будемо апсолутно слободни. То је оно божанско у нама, божанска тежња. И смрт нас раздваја, грех нас разваја, наша пропадљивост нам не дозвољава да се тежње нашег духа ка вечности остваре и да се наш дух вине. Међутим, ми осећамо да је то оно што је најбитније – живот вечни и љубав која нема границе.

Али, као слободне личности ми можемо да се определимо за такав начин живота и можемо са Богом, који је такође слободна личност, да успоставимо однос заједнице и љубави и зато треба да бирамо увек Господа. Бирамо га управо када долазимо на Литургију. То је избор наше воље да се определимо за Господа, да се причешћујемо, јер на тај начин ми исказујемо нашу љубав и жељу да будемо заједно са Господом. Управо ту видимо истинитост речи које смо чули у Јеванђељу када Господ каже - И онима који мисле да нешто имају, узеће им се оно што уствари немају.

То је оно, када ми бирамо браћо и сестре, у овом животу, да се поуздамо у некакве пропадљиве ствари. Заборавимо на вечност, заборавимо на Бога, заборавимо на смрт као непријатеља који стално вреба и који је стално присутан међу нама. Имамо можда мало новца, имамо неку сигурност, имамо неки свој ушушкан кутак, и одмах ми у својим очима некако порастемо, мислимо да смо недодирљиви, да смо необориви, заборавимо на суштински проблем смрти и везујемо се за пропадљиве ствари. Мислимо да нам то може продужити живот у векове. Мислимо да је то поуздање. То је тренутно. Јер кад дође смрт и оно што смо имали, више га немамо, одузима се од нас: и то благо и та земља и то имање и све што смо стекли. Моћ, било каква пројава моћи, силе, нечега што смо мислили да имамо у својим рукама – губимо. А чули смо у Светом Јеванђељу, и то је наша вера, да ако верујемо у Господа, да и ако умремо – живи смо. То је истинско поуздање, истински темељ на коме треба зидати – вера у Господа. Зато да се не плашимо да дамо свој живот Господу, да се не плашимо да страдамо за друге, да се не плашимо да волимо друге без обзира што они некад буду лоши према нама, да се не плашимо да праштамо, јер неће нâс други оштетити у крајњој мери, као што то ми можемо да оштетимо себе, ако се затворимо у своју себичност. Ако дамо срце своје Господу, чак и ако умремо, живи смо. То сведочи Света Литургија, то сведочи наша вера, то сведочи Господ Бог наш.

И зато се сећамо наших упокојених јер они који су уснули у нади на живот вечни, у нади на Васкрсење, у нади на Господа, који су положили свој живот у нади на Господа, они заиста бораве у сећању Божијем. А кога се Бог сећа, тај је вечно жив и тога ће у дан Другог и Страшног доласка Христовог васкрснути и даровати му живот вечни. Тако да, увек кад се нађемо на раскрсници, када нас наша логика овосветска и земаљска тера да се заштитимо од другога, са друге стране имамо Господа који нас упућује на друге, више вредности. Немој да се уплашимо ако нас Црква учи да постимо, та нећемо умрети од глади! Ако нас Црква учи да опростимо, нећемо ми изгубити, чак и ако тај непријатељ жели да нас убије. Ако смо са Господом, не може нам душу убити. Увек бирајмо да чинимо дела Господња, увек бирајмо љубав колико год да је некад тешка. Љубав у овоме веку јесте крсна. Љубав носи страдања. Ако хоћемо истински да будимо пријатељи, истински да будемо добри родитељи, добра деца, верна чеда Цркве морамо да страдамо за другога. Нема праве љубави без жртве. То да знамо. Не плашимо се жртве, јер жртва у име Господње јесте жртва која нас узводи у живот вечни.