Протосинђел Петар (Богдановић): Крст није симбол страдања. Он је симбол љубави
Драга браћо и сестре, Свети апостол Павле каже да ”Крст је Јелинима лудост а Јеврејима саблазан”. Јелинима као филозофима, представљало је лудост, нешто нелогично, то страдање на Крсту Живога Бога. С друге стране, Јеврејима је ово саблазан, пошто Бога никада нису доживели у лику човечијем, већ су Га увек гледали исувише високо јер нису прихватили откровење Божије, да је Бог у Богу, са нама, и да је узео наше тело. И њима је била апсолутна саблазан да чују да Бог страда. Поставља се питање чега је заиста Крст симбол и због чега је толика Сила и Слава Крсту и крсном знаку. Сећам се свог разговора са једним атеистом који се ругао, говорећи: „Ви хришћани ви се поклањате Крсту, а Крст је симбол страдања. Каква је то ваша вера када ви славите страдање и славите немоћ?“ Међутим, Крст није симбол страдања. Он је симбол љубави. Божије неограничене љубави. Човечији пад и смрт приморали су Бога, штавише нису Га приморали, него је Он то из своје слободе учинио. Просто, тако је требало да буде, да се љубав пројави кроз страдање. Јер то можемо, драга браћо и сестре, из нашег свакидашњег живота да схватимо и да разумемо. Никада нећемо схватити да нас други човек воли тиме, што ће стално нечим да нас дарива и што ће стално да нас хвали и стално да нас уздиже. Схватићемо да имамо пријатеља поред себе када нам буде помогао у невољи, када буде стао за нас, а исто тако, када ми хоћемо да посведочимо љубав према своме пријатељу, ми кажемо – скочио бих у ватру због тебе, дао бих ти крв, и тако даље. То је заиста тако, дакле апсолутна љубав и највећи дар љубави јесте дати живот свој. Зато и Господ говори да нема веће љубави од тога него да положимо живот свој за ближњега. Тако је и сам Господ учинио. Заиста, управо тај симбол који је пре њега био симбол ругања, смрти, страдања, понижења, Собом га је претворио у симбол неизрециве љубави зато што је Он све то претрпео, нас ради. Целог Себе је дао. Да нам је дао Небеса, да нам је дао све светове, све планете, све универзуме, да нам је открио сва блага, све да нам је дао, не би могао да покаже колико нас воли у односу на овај начин.
Зато браћо и сестре, на данашњи дан када се сећамо Крста Господњег и страдања Његовог на њему, треба да испунимо наша срца надом, јер ово је дан када треба да се присетимо колико нас Господ воли. Често Господа доживљавамо као неког судију, посматрајући га кроз призму ових наших државних судова, као некога ко ту стоји и записује наша дела и наше врлине и који сада ту нешто цепидлачи за сваку нашу ствар. Овде се не ради о томе. Господ, пре свега, нас жели живе; жели да победимо смрт, а то једино можемо кроз Њега. Није Њему ни стало да цепидлачи, не гледа Он толико какви смо ми људи. Да ли смо добри, да ли смо толико лоши, какви смо итд. Он жели да се ми спасемо. Из те велике љубави Он жели да будемо, како каже, савршени као Његов Отац Небески, јер је то најбоље за нас; Он нама све чини из доброте, из љубави, не зато што је Он нека цепидлака или зато што тражи од нас нешто, како би нас мучио, захтева неке заповести. Господ нас воли и када грешимо и када добро чинимо, воли нас истом љубављу.
Зато је Јеванђељe пуно примера кроз приче, као што је то пример и прича о Блудном сину, где каже, како он, тек што се окренуо да се враћа оцу, и отац, а у ствари Господ, га већ чека раширених руку. Тако је и са свима нама. Не треба да очајавамо, али зато треба да разгоримо наша срца и да одговоримо позитивно на љубав Божију, којом нас Он обасјава. Зато што нам неће Он наудити, наудићемо сами себи ако затворимо своје срце, ако не будемо хтели да примимо Господа, тада сами ћемо себи наудити и неће нам Бог бити крив. Онда ћемо отићи у пакао, не по својим делима или неделима, него зато што нисмо препознали Господа, Бога свога. А опет, та љубав Божија ако је истинска, ако Га заиста волимо, не може да паралише наша срца и да не видимо, да не волимо браћу нашу и ближње наше. Зато што Господ који је Цар Неба и Земље, Који је беспочетан створитељ свега, Који живи у апсолутном јединству са Оцем и Духом Светим у вечности, благоизволео је да страда нас ради и то не ради својих 12 апостола и мајке, који су били праведни или ради светих људи. Не, дошао је да страда ради свих нас. Да је Господ ситничарио, као што ми ситничаримо једни према другима и тражимо “длаку у јајету“ и сваку ману видимо у брату своме, Он никада не би ни дошао, не би имао разлога да страда за нас. Он је страдао за свакога човека и да је требало, за свакога понаособ би Он поново страдао. И ако то заиста спознамо, не само разумом него и срцем нашим, онда не можемо а да и ми не волимо друге људе колико год да су нам згрешили и колико год да нам чине зла. Треба да знамо да ако је Господ толико нама даровао, Који је праведан и Који је толико страдао за грешнике, шта ми као грешни, којима се ко зна шта све крије у срцима и душама, треба да урадимо. Зато опростимо од срца свима и испунимо срца наша надом и љубављу према Господу и не сумњајмо у Његову љубав.
Смисао данашњег дана који прослављамо јесте управо у томе да је љубав Господња безизмерна, Он је дао Живот Свој за нас, не би ли ми имали живот вечни. Он нама даје Себе у потпуности. Тражи само нашу добру вољу. Зато будимо храбри, опростимо другима, ал опростимо и сами себи; будимо храбри, откријмо наше лице, скинимо своје маске и будимо спремни да се сагнемо и пред Господом и пред нама самима, али у том понижењу упознајмо да без Господа не можемо ништа, јер управо је Он наша нада, ће нас Он ће нас уздићи и поставити на Славу небеску. Нека је срећан и благословен дан, да сте живи и здрави у векове, Амин.