Већ дуже време имам потребу да са вама оцима Туманским али и обичним светом коме и сама припадам, поделим чудо које су ми подарили светитељи Зосим и Јаков.
Пре него што изнесем пред свима чудо које ми се догодило, желела бих да ово моје сведочење буде мотивација и наук свима онима који су скептични, који још увек, због своје невере или гордости нису осетили љубав, милост и чуда наших светаца Зосима и Јакова и нашег господа Исуса Христа, желела бих и волела да сви људи на свету доживе ту љубав и милост Божију, као што сам и ја.
У марту 2021. године, мој до тада идеалан свет креће полако да се руши. Мојој мајци лекари говоре да сумњају да болује од карцинома дојке.То је био велики шок и велика туга за мене. Како је тада почео Васкршњи пост, ја се решавам да први пут у животу постим. Мама креће по болницама, прикупља анализе и сваки пут када стигне резултат неке анализе наде су све мање да је реч о грешци а сумње да је то уистину карцином све веће.У јако лошем психичком стању, повучена у себе, невољна да и са ким разговарам о ономе што ме тишти, решавам да посетим манастир Тумане и помолим се светом Зосиму и Јакову да моју мајку исцеле. Тог хладног, суботњег јутра са својом другарицом крећем пут манастира, иако врло неискусан возач, свега годину дана у поседу дозволе и вожње
само по локалу, без и мало страха крећемо. Неки необјашњиви спокој и мир је владао током целеог пута иако смо, да би стигле до манастира и помолиле се свецима на том путу имале разна искушења. Најзад, пред собом видимо прелепо здање манастира и неописиво лепу природу. Паркирале смо и кренуле унутра. Људи је било много, а молитва за здравље управо је кретала. Стале смо и када је молитва почела, ја сам почела неконтролисано да плачем. Ушле смо у манастир, целивале мошти светих Зосима и Јакова, молиле се, али ја нисам могла да зауставим сузе. Када смо изашле из манастира, људи су се разишли и било је мирно и тихо. Ушавши да купимо уље из кандила, иконицу и бројаницу, срећемо једног дивног монаха, очију и лика доброћудног, милог и гласа тихог и испуњеног добротом. Моје сузе и даље неконтролисано падају, набоји емоције не престају. Тада смиреним гласом, и са добротом у очима коју никада раније нисам видела у људима, а ни моја другарица, пита шта се то збило, немогавши да од суза лепо кажем да ми је мајка болесна, моја другарица исприча. Тада ме је дивни монах загрлио и рекао речи које ће остати урезане у мојој души и глави док год корачам овим земаљским светом „Не брини и доктори греше“. Сабирајући утиске, и моја другарица и ја долазимо до истог сазнања. План да кренемо раније и стигнемо на читање молитве није ишао по плану, стигле смо много касније, али баш када смо стигле тада је молитва и почињала, након изласка из манастира више никога није било. Имале смо утисак да су нас сами свеци Зосим и Јаков чекали јер су знали да смо на путу искушења. Дошла сам кући и рекла мајци да сам сигурна да ће све бити у реду. Тако и би. Уљем из кандила помазивала сам мајку сваког дана, и она сама себе. Молила сам се светом Зосиму и светом Јакову сваког дана. Иконицу са платном од одежде светог Зосима увек смо и мајка и носиле са собом, и пред њом се молиле. Међутим у априлу доктор нам саопштава да би ипак морала да се уради операција дојке. Прикупљали смо силне анализе и када су све прикупљене, речено нам је да ће операција бити највероватније након 1.маја односно након празника. Међутим, једног поподнева из болнице су позвали и рекли да ће операција ипак бити 22.априла. Срце ми се кидало док сам јој паковала ствари за болницу, а још више када је остала. Молила сам се светом Зосиму и Јакову и молила за исцељење. Никада нисмо ни отац ни ја покушали да тражимо везу да поткупљујемо, како су нас саветовали многи, нисмо никада то радили, препустили смо вољи Божијој и струци лекара.Мами мало пре операције долази лекар у собу и објашњава јој ток операције, како то у тој болници а верујем и у другима није баш случај, мами али и нама бива чудно све то, али се захваљујемо што је наишла на тако доброг човека. Само пар сати пре операције у собу где мајке лежала ушетао је бели голуб, прошетао изашао, и нестао.Дошао је час операције. Како је доктор извадио тумор, за који су све анализе рекле да је малигнитет, послао је на брзу анализу, како би био сигуран да мора све да се отклони, међутим на велико изненађење доктора, резултат је показао бенигно, он је позвао опет и рекао да још једном добро провере, међутим јављено је да не постоји нити једна лоша ћелија. Маму су вратили у собу а доктор је дошао и рекао мами да су налази добри, да није карцином и да је ово чудо Божије и ништа више. Чудо које су светитељи подарили мени и мојој породици, учинило је да Божија благост и љубав дотакну моје срце и душу, да ме духовно оснаже и скрену на прави пут. И сада када год сам у некој дилеми, проблему моја иконица светог Зосима је уз мене и знам чува ме и води правим путем. Свим људима који воде битке за живот, здравље, исцељење, али и члановима породица тих људи, волела бих да кажем да не губе веру, да се моле, да посете то чудесно и љубави препуно место, манастир Тумане, и да ће их наши милостиви светитељи пригрлити, услишити молитве и омекшати душу и срце, као што су и мени. Хвала светитељима Зосиму и Јакову, на чуду које су ми подарили и на просветљењу и љубави коју ми сваког дана дарују.