Протосинђел Петар (Богдановић): ГРЕХ ОСУЂИВАЊА

Господ нас учи да треба да се чувамо гнусног греха лицемерја. Да се не лажемо, ни сами себе а ни међусобно. Нас људе који идемо у цркву пре или касније задеси управо то искушење греха лицемерја. Када долазимо у Цркву и када се одушевимо све нам је лепо и свето и ништа не видимо ружно. Међутим временом како стичемо стаж, ми заборавимо на благодат Божију, преузносимо се, погордимо и онда почињемо да будемо судије стављајући себе на место оних који треба да оцењују, који требају да гледају друге, који треба да контролишу, који траже замерке и свештеницима и владикама и комшијама, пријатељима и другим Хришћанима. Постајемо стручњаци за каноне, за црквена правила и врло строго и ревносно друге оцењујемо и налазимо замерке. Заправо суштина је да смо заборавили ону древну хришћанску праксу, свету праксу коју су освештали оци подвижници а то је самоукоревање и самоосуђивање.

Заборављамо да смо управо ми и зло у нама наши највећи непријатељи, а не други који су око нас. Да прво треба да  извадимо брвно из ока свог па да онда гледамо трун у оку брата свога. Зато требамо да увек имамо на памети да се не варамо и да се сећамо да нема истинског Хришћанског живота и благодати у нашем животу ако не будемо прихватили ту освештану праксу самоукоревања. Ако будемо искрени према себи, сваки човек када се загледа у дубину свога бића има да види ту много грешака, много промашаја, много чега лошег а највише те тог немања љубави.

Колико је та пракса и освештана врлина самоукоревања значајна опет имамо као пример свете оце који су осетивши благослов од ње ишли корак даље. Прихватали су на себе и оне грехе које они нису починили него су себе кривили за грехе других. Зашто је то битно? Зато што је управо та гордост и то лицемерје у нама наш највећи непријатељ, и оно је зид и баријера да ми од тога не видимо живога Господа, него себе уздижемо и стављамо на место Божије и узимамо у наше руке оно што је искључиво Божије. Суд је искључиво Божији и Бог човеку није дао да буде судија уместо Њега. Зaто је Господ толико и уздигао ту врлину не осуђивања да је рекао да онај који не осуђује да му неће бити ни суђено. Исто тако нам је дао поуку када се приступамо Светом Причешћу да се  измиримо једни са другима, да опростимо једни другима па тек онда да приђемо Светој Тајни Причешћа. У Светом Писму то је једини услов који се помиње, подразумевајући да смо крштени и чланови заједнице Цркве.

Ми то заборављамо па испуњавајући сваку форму ако треба да испостимо све постове да прочитамо све молитве које су одређене али ако је наше срце пуно осуде, ако је без љубави и праштања онда разуме се нисмо на доброме путу.

Зато пригрлимо ту свету врлину, јер ће она ослободити наше духовне очи да као што су свети апостоли и као што је свети апостол Андреј Првозвани видевши Господа познали су га на први поглед и одушевљени закликташе „Нашли смо месију“. То је суштина, да ми познајемо у сваком дану нашег живота, у лику другог човека у лепоти природе, у лепоти самога бивствовања и постојања свега онога што је Бог нама људима дао. Да препознамо руку и милост Божију и одушевљени Христом и његовом љубављу, његовом срдачношћу, свиме оним што нам чини, што нам опрашта грехе, што нам дарује своје Тело и Крв, што нас освећује, што нас припрема за Царство Божије.

Тако загледани и заљубљени у Христа нећемо бити спремни олако да осуђујемо друге него ћемо да би очували његов лик гледати да најпре осудимо себе да би као грешни цариник павши пред Господа завапили „Господе буди милостив нама Грешнима“ 

Протосинђел Петар(Богдановић) Тумански