• Mолитвама светих отаца наших Св Зосима и Јакова Господе Исусе Христе смилуј се на нас. Амин

име и настанак манастира 

 О на­стан­ку и име­ну ма­на­сти­ра Ту­ма­на не­ма си­гур­них све­до­чан­ста­ва, сва се она ја­вља­ју до­ста ка­сно (XIX век) и чи­не у осно­ви за­пи­са­но и од за­бо­ра­ва отрг­ну­то усме­но пре­да­ње.

Ако се осло­ни­мо на на­род­но се­ћа­ње ко­је је до да­на да­на­шњег жи­во у ши­рој око­ли­ни ма­на­сти­ра, Ту­ман је на­стао као за­ду­жби­на ко­сов­ског ју­на­ка Ми­ло­ша Оби­ли­ћа, за ко­га се сма­тра да је жи­вео и вла­дао де­лом да­на­шњег Бра­ни­че­ва.

Пред Ко­сов­ски бој ма­на­стир још ни­је био до­вр­шен па је Све­ти кнез Ла­зар по­звао сво­га вла­сте­ли­на да пре­ки­не зи­да­ње све­ти­ње ре­чи­ма „Ту ма­ни“ од че­га је из­ве­де­но име ма­на­сти­ра.

Не­што ши­ре од ово­га нам го­во­ри пре­да­ње да је Ми­лош Оби­лић ло­вио по гу­стим шу­ма­ма у око­ли­ни ма­на­сти­ра, те да је у ло­ву не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Све­тог Зо­си­ма. Но­се­ћи под­ви­жни­ка ка свом дво­ру ра­ди по­ку­ша­ја да му спа­се жи­вот и из­ви­да ра­ну, на ме­сту где је са­да ма­на­стир све­тац је мо­лио да га спу­сте и уз­вик­нуо Ми­ло­шу: „Ту ма­ни и пу­сти ме да умрем“ – што је као и у прет­ход­ној ва­ри­јан­ти пре­да­ња по­слу­жи­ло као осно­ва за име ма­на­сти­ра.

У мо­но­гра­фи­ји ма­на­сти­ра Ви­тов­ни­це про­то­је­реј др Ра­до­мир Ми­ло­ше­вић на­во­ди мо­гућ­ност да се ма­на­стир Ту­ман мо­же до­ве­сти у ве­зу са Јер­ме­ни­ма тр­гов­ци­ма, с об­зи­ром на то да ма­на­стир истог име­на до да­нас по­сто­ји у њи­хо­вој зе­мљи.

 Оно што је нео­спор­но је­сте да је на­ста­нак ма­на­сти­ра Ту­ма­на у не­рас­ки­ди­вој ве­зи са Пре­по­доб­ним Зо­си­мом Си­на­и­том, те да је на ме­сту ње­го­вог под­ви­га или око ње­го­вог гро­ба не­по­сред­но по упо­ко­је­њу фор­ми­ра­на све­та оби­тељ. На ту мо­гућ­ност ука­зу­је Бо­жи­дар Ко­ва­че­вић у ра­ду „Вен­ци кне­зу Ла­за­ру и Ра­ва­ни­ци“, ко­ји на­во­ди мо­гућ­ност да је име ма­на­сти­ра Ту­ма­на из­ве­де­но из грч­ке ре­чи „тим­вос“ (лат. tu­mu­lus), што озна­ча­ва гроб, од­но­сно гроб­ну хум­ку.

Ка­ко год би­ло, име ма­на­сти­ра над­жи­ве­ло је ве­ко­ве и оста­ло очу­ва­но до да­нас као и спо­мен Све­тог под­ви­жни­ка Зо­си­ма, ко­ме већ ве­ко­ви­ма хи­та­ју не­вољ­ни­ци са мно­гих стра­на тра­же­ћи ле­ка и ду­хов­не уте­хе.