• Mолитвама светих отаца наших Св Зосима и Јакова Господе Исусе Христе смилуј се на нас. Амин

Манастир кроз векове

Ка­ко је из­гле­да­ла цр­ква и ком­плекс ма­на­сти­ра Ту­ма­на при сво­ме на­стан­ку ни­је мо­гу­ће утвр­ди­ти. Зна се да је кроз чи­тав сред­њи век и тур­ско роп­ство ма­на­стир но­сио бре­ме стра­да­ња са сво­јим на­ро­дом, би­вао је пљач­кан, ру­шен и па­љен, али је као и на­род увек об­на­вљан јер је ње­гов ду­хов­ни зна­чај у том раз­до­бљу био не­са­гле­ди­во ве­ли­ки. Са јед­не стра­не под­се­ћао је стра­дал­не на слав­ну про­шлост на­ро­да, Цр­кве и др­жа­ве, а са дру­ге, ва­жни­је и ја­че, опре­де­љи­вао је на­род за обе­ћа­но Цар­ство Бо­жи­је и све­до­чио бла­го­вер­ним хри­шћа­ни­ма о ње­му, би­ва­ју­ћи та­ко не­раз­ру­шив ба­сти­он ве­ре.

Ма­на­стир се у тур­ским по­пи­си­ма пр­ви пут по­ми­ње 1572–1573. го­ди­не, а по­том у вре­ме сул­та­на Му­ра­та III (XVI век) у кон­тек­сту да­жби­на ко­је је имао пре­ма тур­ском сул­та­ну, уз шта се на­во­ди и да су та­да у ма­на­сти­ру жи­ве­ла два мо­на­ха.

У Туману су се пред Прву велику сеобу Срба (1690. Година) у жељу да подунавске Србе подигну на устанак против Турака, састали патријарх Арсеније III Чарнојевић и гроф Ђорђе Бранковић.

 

Ег­зарх Мак­сим (Рат­ко­вић), иза­сла­ник Ми­тро­по­ли­та бе­о­град­ског, по­се­тио је у пр­вој по­ло­ви­ни XVI­II ве­ка бра­ни­чев­ске ма­на­сти­ре, по на­ло­гу сво­јих цр­кве­них вла­сти, ка­ко би опи­сао и тач­но ви­део окол­но­сти и усло­ве у ко­ји­ма се на­ла­зе, као и број­но ста­ње мо­на­штва и њи­хов жи­вот. У свом из­ве­шта­ју до­та­као се и ма­на­сти­ра Ту­ма­на, за чи­ју цр­кву је на­вео да је би­ла по­кри­ве­на цре­пом, што је за он­да­шње усло­ве би­ла рет­кост. Цр­ква ко­ју је ви­део Ег­зарх Мак­сим је­сте пр­во­бит­на ма­на­стир­ска цр­ква и она је по­сто­ја­ла све до по­сле Ко­чи­не кра­ји­не ка­да су је из осве­те Тур­ци спа­ли­ли.

Чим су се ука­за­ле мо­гућ­но­сти на­род је спа­ље­ни ма­на­стир об­но­вио ве­ли­ким за­ла­га­њем оберк­не­за Па­вла Бог­да­но­ви­ћа у до­ба кне­за Ми­ло­ша, ка­да су об­но­вље­ни и окол­ни ма­на­сти­ри Ним­ник, Ру­ку­ми­ја и За­о­ва.

Оби­ла­зе­ћи по на­ло­гу кне­за Ми­ло­ша Ср­би­ју, кра­је­ве, ме­ста, ма­на­сти­ре и зна­ме­ни­то­сти, Јо­а­ким Ву­јић бе­ле­жи да је ту­ман­ска об­но­вље­на цр­ква ма­ла раз­ме­ром, уре­ђе­на по хри­шћан­ском бо­го­слу­жбе­ном по­рет­ку и да је де­лом жи­во­пи­са­на.

Цр­ква из Mилошевог вре­ме­на по­сто­ја­ла је у ма­на­сти­ру све до 1910. го­ди­не, ка­да је ми­ни­ра­на и због ве­ли­ких на­пр­сну­ћа по на­ред­би вла­сти до те­ме­ља сру­ше­на. То­ком на­ред­них че­тр­на­ест го­ди­на ма­на­стир Ту­ман био је без цр­кве јер су об­но­ву по­ру­ше­не спре­ча­ва­ле мно­ге окол­но­сти, а ме­ђу њи­ма по­себ­но свет­ски рат, ко­ји се тих го­ди­на во­дио и у ко­ме је Ср­би­ја ак­тив­но уче­ство­ва­ла. Са­да­шња цр­ква по­диг­ну­та је и осве­ће­на 1924. го­ди­не