„Налазим се испред неког храма, поред улаза. Време је летње, на самом крају сумрака. Светиљка је упаљена негде у порти цркве и све се јасно види. Ја прилазим и видим да испред улаза стоји монах, у комплетном монашком одјејанију. Не препознајем ко је, али како се приближавам видим да је то о. Јаков(Арсовић). О њему сам раније читао, видео фотографије и одмах га препознао. Можда је битније да кажем да сам некако „осетио“ да је то управо он.

Он стоји испред улаза у цркву и посматра како му прилазим. Ја сам невероватно радостан што га видим, прилазим сасвим до њега, спустам главу и тражим благослов. Сливају ми се сузе од велике радости. Не осећам страх, у мени је осећај радости и покајања. Он спуста своју руку на моју главу, благосиља ме и даје ми руку да целивам. Ја сам на коленима испред оца Јакова и питам га: о. Јакове када ћу отићи у манастир и постати монах? Зашто Господ не услиши моје молитве? А он ми каже следеће: Треба још да послужиш у свету па ћеш онда доћи. Говорећи то, он се благо, онако очински осмехнуо. Сав сам у сузама од радости. Благодарим Господу, Пресветој Богородици и св. о. Јакову. Тога дана прочитао сам све о његовом животу и видео по први пут фотографије манастира Тумана и схватио да је то црква испред које ми се Светац јавио у сну. “ Д. Ј. Београд