Ових дана, када је у лику светих прослављен Преподобни отац наш Јаков Тумански, многи питају како је текло обретење његових светих моштију. О томе смо и говорили и писали, но ради користи верујућих, сада ћемо сам тај свештени чин детаљно описати.

Наше монашко братство прешло је у Манастир Тумане 16. октобра 2014. године. Догађаји пред прелазак некако су најављивали да се испунило време за прослављење Св. Јакова и ми сви у братству смо то снажно осећали. Прошло је свега неколико дана од нашег доласка и мошти су обретене. Све је почело на следећи начин.

Пошао сам са јеромонахом о. Петром до Пожаревца у потребну набавку за манстир. Био је 20. октобар. При прилазу граду мени се јавила ни од куда мисао да треба отићи до Епископа и узети благослов за обретење моштију. Како је било време вечерњег богослужења свратили смо до саборне цркве и Владику смо затекли на излску са службе. Узели смо благослов и обавестили га да смо прешли у манастир и да је све у најбољем реду протекло у вези тога. Питао сам за благослов да проверимо гроб оца Јакова који се упокојио на гласу светости. На наше не мало чуђење Владика је без речи одобрио нашу молбу. Купивши потребне намирнице журно смо се вратили у манастир. Са братојом смо се саборно договорили да гроб о. Јакова одах сутрадан отворимо и испитамо да ли су његови свети остаци заиста ту.

Освануо је 21. октобар 2016. године Господње. Окупили смо се у 4 и 30 крај гроба о. Јакова. Још увек се није разданило. Одслужили смо помен. Иако је већ била друга половина октобра, дан је био готово пролећни. Ваздух је био топао и пријатан. Испоставиће се касније да је то био последњи леп дан те године. Све смо припремили и приступило се отварању гроба. За читаво време тога благословенога посла братија је на смену у цркви читала псалтир. Када се приступило копању, при првом закопаном ашову, догоди се да ашов пукне. Приписали смо то дотрајалој држаљи. Међутим, исти случај поновио се још два пута. Видно потресен и збуњен стао сам код крста Светитеља и гласно му се обратио- Преподобни о. Јакове, ми не желимо да пореметимо твој мир, већ желимо да твоје свете мошти извадимо и пренесемо у манастирску цркву, на радост и утеху братству и вернима. Још једном ћемо покушати, па ако имамо твој благослов наставићемо, а ако теби није угодно престаћемо са ископавањем. При наредном покушају, чинило се као да копамо по песку, а не по тврдој земљи. Сви смо одахнули и са радошћу смо наставили посао, али и са зебњом да ли ћемо пронаћи мошти светитеља, с обзиром да је било неких нагађања да је гроб раније био отваран. Како су радови текли, на основу земље, дало се закључити да је гроб у првобитном стању и да слава Богу није отваран.

Ваћ се увелико разданило и откопавање гроба лагано је напредовало. Трудили смо се да тај важан моменат са пажњом и усрђем пропратимо. Као што то у важним животним околностима бива, Господ нам на неки начин не открије сву пуноту догађаја, да би нас очувао и заштитио од могућих негативних крајности. Закључак свих, по завршетку био је, да смо се осећали као да ми нисмо учесници догађаја на потпун начин, већ као да све некако са стране посматрамо. На некој не превеликој дубини указало се неколико ситних кошчица, за које је било јасно да припадају некој животињици.

Када смо око поднева прешли увелико пола метра копања, моштију није било.
На нашу радост око 13. сати указале су се, негде на дубини око 1,7- 1,80 свете мошти. Лагано смо рукама и метлицама рашчишћавали земљу, од светитељевих ногу ка глави, како не бисмо мошти оштетили нити загубили и најмањи делић. Готово читав сат је прошао док смо све мошти очистили од земље. Пред нама су се указале мошти, са деловима коже на грудима и рукама. По глаткој површини испод моштију, било је закључено да је Преподобни био сахрањен у дрвеном сандуку, што је одговарало описима савременика. Мошти су се налазиле тачно испод бетонског крста и споменика који је иза њега подигао Вл. Лаврентије. Благо наслоњене главе на леву страну и прекрштених руку, Преподобни о. Јаков чекао је васкрсење мртвих и живот будућега века.

Нашој радости није било краја. Након свега када су прошле године, једногласно сматрамо да је обретење моштију Св. Јакова, за све нас било најдрагоценије искуство у животу. Након доласка до моштију, чекао нас је деликатан део. Било је потребно пажљиво извлачити мошти, како би и најмањи делић био сачуван. Велики проблем су представљале жиле бора, посађеног педесетих година 20. века. Оне су се у многим деловима обмотале око моштију, посебно око лобање светога. Пажљово су вађени сви делови моштију, почев од ногу па на даље. Карлица са бутним костима ивађена је исцела, као и рамена и руке Преподобног. Сав грудни кош био је на свом месту. Када је дошао ред да се изнесе света лобања, кроз главу ми је прошла помисао, да то нису можда мошти о. Јакова и да услед деценија није дошло до померања гробова. Помисао нисам открио никоме. Који тренутак касније, моје неверије је поражено. У моменту подизања свете лобање из гроба се по читавој ололони се раширио изузетан миомирис, који је буквално испунио читаву туманску порту. Сви присутни су се сагласили са чињеницом, да је тога дана манастир Туман био издвојен из времена и пренет у вечност.

Мошти су по древном хришћанском обичају умивене у води и вину. Примећено је да су сачувани сви делови моштију и да су оне у изузетном стању. На нашу жалост само је недостајала чашица од левог колена. Док је братија затрпавала гробницу испричао сам им чињенично стање. На запрепашћење свих из зеље са лопате, крај мојих ногу нешто се докотрљало. Била је то чашица од колена која је недостајала. Мошти су уз певање тропара и других свечаних химни пренете у манастирску цркву, где и данас почивају, изливајући благослов вернима који им са вером приступају.

Под пуном свештеном одговорношћу пред Богом Тројичним, пуноћом св. Цркве и верним народом, ово сведочење потписом и печатом манстира оверава
Настојатељ свештене обитељи туманске
Игуман Димитрије са братијом
17. јуна 2017. л. Г.