Ове године читав свет задесило је корона искушење. Наравно није ни прво ни последње. Иако није од овога света, али дела у њему и цркву и њена чада корона није мимоишла. Ми православни смо на искушења навикли, она су нам потпуно природна и нормална појава, важна за спасење, па је јасно, да без њих не можемо. Ако их нема, унутар човека јавља се аларм савести да нешто ипак није у реду.
Када се ова пошаст појавила владала је неверица. Нико се и није много оглашавао. Сматрали смо поносно и пркосно, да је то зло настало и дало данак у Кини, јер ето тамо се једу слепи мишеви. Шта су тражили то су и добили!
Ситуација се драстично мења, када се "нови вирус" јавља код нас. Манифестују се страх, паника, пркос, бунт, јуначење и сталне, у нама присутне, а Богу мрске поделе и то по српски речено увек и око свега. Ваљда смо то ми и као такви и због тога дубоко лупамо главом о зид!
Сада када појава короне узима маха, косећи животе и у црквеним редовима, јасно је да је она и ту као и свуда присутна. Али главно питање православног хришћанина треба да буде- Како искушење короне победити? Управо питањима односа вере и верника биће посвећени текстови који следе.
КОРОНА ПАНДЕМИЈА И САВРЕМЕНИ ХРИШЋАНИ
По отачком учењу и предању цркве свако искушење и болест, допуштени су од Бога и као опомена и као позив на промену. Посебно када су у питању велике историјске пошасти, као што је несумљиво и ова ковид пандемија данас. Реакција верника би требала да буде увек и једнако благодарност Богу, који нас не оставља, већ чини све, да нас врати на пут истине и исправног живота. Када је било време таквих невоља, црква је једногласно стајала уз свој народ, молитвено, тешећи, поучавајући, подижући пале, помажући у лечењу невољних.
Али поставља се питање колико смо ми савремени људи заиста православни?
Време великих епидемија и црквеног става и односа ка њима подразумевао је друштво чије је однос и начин живота био верујући. Просто са Богом се живело, што на жалост данас није случај! У таквим приликама људи су слушали и са вером прихватали савете и поуке својих свештеника, знајући да су оне на корист и са добром намером. Ми данашњи декларативно православни народ, свештеника доживљавамо као верског сервисера, задуженог да нам на прави начин обави и украси традицију предака и то ону која траје обично једну или две генерације и чији је неприкосновени ауторитет свачија баба и њено ваља се- не ваља се. Са таквим ставом, реч свештеника, за нас духовног хаузмајстора, неће значити ништа.
Са друге стране највећи грех нас свештеника за који ћемо дати одговор пред Богом, јесте чињеница да смо улогу сервисера и хаузмајстора и сами прихватили. Где нам је проповед, где нам је рад са тим народом или бар мало труда да променимо нешто?
Ево стигла је корона, као једно од допуштења Божијих, да нас уколико је то могуће, односно уколико хоћемо то да прихватимо, врати на прави пут.
СВЕШТЕНИЦИ БУДИМО УЗ НАРОД, раздајући свете тајне, молитвено, саветодавно, утехом, лепом речју, проповеђу Христове истине!
НАРОДЕ БОЖИЈИ ПОСЛУШАЈМО ГЛАС ЦРКВЕ, сједињујући се кроз свете тајне са Христом, држећи заповести Божије, слушајући глас духовних пастира, исповедајући и кајући се за грехе и то своје, а не туђе!
ЛЕК ПРОТИВ КОРОНЕ НЕ ПОСТОЈИ, АЛИ ПОСТОЈИ ЛЕК ПРОТИВ СМРТИ0! ВЕРА У ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО И КРОЗ ЊЕГОВО ВЕРА У ВАСКРСЕЊЕ НАШЕ! ТО ПРОПОВЕДАЈМО И ТИМЕ ЖИВИМО!
јеромонах Димитрије, игуман тумански