• Mолитвама светих отаца наших Св Зосима и Јакова Господе Исусе Христе смилуј се на нас. Амин

ТУМАНСКИ ЖИТЕЉИ

Сем спо­ме­на Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та ни­је по­зна­то ка­ко се мо­на­шки жи­вот у ма­на­сти­ру Ту­ма­ну од­ви­јао то­ком сред­њег ве­ка. Пр­ви по­да­так ве­зан за то је по­мен дво­ји­це жи­те­ља у тур­ском по­пи­су из XVI ве­ка. На­кон то­га, тек 1735. го­ди­не по­ми­ње се ту­ман­ски на­ме­сник Иса­и­ја као пред­став­ник мо­на­штва, при­су­тан на цр­кве­но-на­род­ном са­бо­ру у Кар­лов­ци­ма. Из ова два исто­риј­ска по­ме­на мо­же се на­слу­ти­ти да је ма­на­стир Ту­ман то­ком тур­ске вла­да­ви­не био ма­ли ма­на­стир на­ста­њен са јед­ним или не­ко­ли­ко мо­на­ха, иако на­па­дан и ру­шен, ве­ро­ват­но увек жив и по­ју­ћи

Кроз чи­тав XIX век ма­на­стир је био ак­ти­ван, што се на­ста­ви­ло и у XX ве­ку, чак и у вре­ме ка­да је остао без цр­кве.

Но­во ру­хо ма­на­стир до­би­ја до­ла­ском ру­ско-срп­ског брат­ства из ма­на­сти­ра Миљ­ко­ва 1936. го­ди­не. Та­да се ак­тив­но об­на­вља пре све­га у ду­хов­но-бо­го­слу­жбе­ном сми­слу, а уз то ја­ча и еко­ном­ски, те се по­ди­же но­ви ве­ли­ки ко­нак и пра­те­ћи објек­ти нео­п­ход­ни за нео­ме­тан жи­вот и рад мо­на­шког брат­ства. Ру­ски мо­на­си до­но­се са со­бом чу­до­твор­ну ико­ну Кур­ске Мај­ке Бо­жи­је, ко­ја је до да­нас ве­ли­ка и по­што­ва­на све­ти­ња ма­на­сти­ра Ту­ма­на.

 

У том пе­ри­о­ду обре­те­не су и мо­шти Пре­по­доб­ног Зо­си­ма (1936. го­ди­не) што је умно­го­ме осве­жи­ло и про­ши­ри­ло у на­ро­ду увек жив спо­мен све­ти­те­ља. На­пре­дак ма­на­сти­ра у овом пе­ри­о­ду био је ви­дан и тра­јао је све до по­чет­ка Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да ве­ли­ки део брат­ства, по­себ­но Ру­са, због смут­њи и не­си­гур­но­сти од­ла­зи у без­бед­ни­је кра­је­ве. Ма­на­стир је у те­шком ста­њу и са ма­ло­број­ним жи­те­љи­ма са­че­као осло­бо­ђе­ње. Но­ве вла­сти и оби­ча­ји ни­су би­ли на­кло­ње­ни цр­кви, те је по­сле­рат­не да­не ту­ман­ско брат­ство са му­ком но­си­ло. Ме­ђу­тим, и у том пе­ри­о­ду ма­на­стир ак­тив­но жи­ви и де­ла, об­на­вља­ју се ко­на­ци и еко­ном­ске згра­де, као и древ­на ис­по­сни­ца Пре­по­доб­ног Зо­си­ма.

Ка­ко је ста­ње са жи­те­љи­ма у ве­ћи­ни бра­ни­чев­ских ма­на­сти­ра би­ло углав­ном оскуд­но, мно­ги од њих су по­ве­ре­ни мо­на­хи­ња­ма на ста­ра­ње. Та­ко је на пред­лог Епи­ско­па бра­ни­чев­ског Хри­зо­сто­ма ма­на­стир Ту­ман 1966. го­ди­не пре­и­ме­но­ван у жен­ски оп­ште­жи­тељ­ни ма­на­стир.

Свој нај­ве­ћи про­цват ма­на­стир до­жи­вља­ва на кра­ју XX ве­ка при упра­ви му­дре и пред­у­зи­мљи­ве игу­ма­ни­је Ма­тро­не, за чи­је вре­ме је чи­та­ва оби­тељ у сва­ком сми­слу на­пре­до­ва­ла, а ве­ли­ка па­жња усме­ре­на је на об­но­ву уну­тра­шњо­сти цр­кве, ко­ја је у пот­пу­но­сти пре­у­ре­ђе­на и пот­пу­но жи­во­пи­са­на. Од­лу­ком Епи­ско­па по­жа­ре­вач­ко-бра­ни­чев­ског Г. др Иг­на­ти­ја 2014. го­ди­не Ту­ма­ну је вра­ћен исто­риј­ски ста­тус му­шког оп­ште­жи­тељ­ног ма­на­сти­ра. Данас је Туман најбројнији мушки манастир у епархији браничевској.