Исповест монаха Теофила из Тумана: Због врачара *искрваре* од муке, онда се врате Цркви

Исповест монаха Теофила из Тумана: Због врачара *искрваре* од муке, онда се врате Цркви

Верници највише долазе и жале се на неслогу и “жуч” коју стварају једни другима у својим породицама. Онда се ту умешају и враџбине, па буде онда још грђе. Па онда дође безнађе, а на крају и закључаност. Кажу нам: “Ништа нам не иде у животу. Љубав, породица, ни новац, ни посао, седе закључани по собама у депресији. На крају их снађе и болест.

Овим речима започиње своју исповест за “24седам” јеромонах Теофил Радовић из манастира Тумане . Управо он је један од сведока који су видели како се на овом светом месту чуда дешавају. Како сведочи, многи су устали из инвалидских колица, неки су добили потомство, деца која нису причала су проговарала или бивала излечена од опаких болести.

Моли се за непријатеља

– Скоро нам је био један човек. Поверио нам је да га је жена оставила, одвела децу и да је он сада на улици. Саслушали смо проблем и приступили му озбиљно јер му је било тешко. Онда смо му рекли да се помоли за себе, своју децу и бившу жену. Одмахнуо је главом и рекао нам: “Зар и за њу, па она ми је уништила живот”. Није схватио да је пут ка сопственом спасењу морао да започне тиме да се моли чак и за жену која му је, у том тренутку, била највећи непријатељ.

Монах Теофил нам је рекао да је чуда, која су се дешавала пред његовим очима, било много, али да један посебан тренутак заувек остаје урезан у његовој свести.

– Увек ме изненади када верни људи дођу са ужасно великим проблемима, здравственим, емотивним и материјалним, а онда се после неког времена врате. Та чистота њиховог погледа и мир који се у њима види, нема цену. Братство манастира Тумане није сервис, ми смо ту да укажемо прву помоћ у решавању проблема, али све остало је на самом човеку – казује нам тај монах.

Манастир Тумане је према легенди изграђен годину пре Косовског боја. О њему нема много записа, али пре седам година у њега су се уселила четири монаха, на челу са игуманом Димитријем Плећевићем. Заправо су они ти који су направили чудо. За кратко време су направили оазу у срцу Голубачке долине.

Када смо га питали да ли је било тешко, добили смо неочекиван одговор.


– Хвала Богу, јесте. И треба да буде тешко. Сасвим природно је да је сваки почетак тежак. Па и сад су пред нама нови изазови. Поравњавамо земљу поред манастира како бисмо направили нови конак. Мењамо идеје, као и планове и прилагођавамо се. Све је то добро. Бог никада не оставља своје. Хвала Богу, врата манастира су увек отворена. Увек има народа. И када је превелика врућина и када је сувише хладно, увек се нађе неко, ко победи те временске прилике, односно неприлике и дође зарад своје душе или својих ближњих којима је потребна помоћ – описује наш саговорник.

Посебност Тумана

Занимало нас је шта монах Теофил мисли о томе шта је “кључ” њиховог успеха,  шта је то што се “одигра” у древном манастиру да су велика чуда могућа.

– Дешава се тај најискренији са вером приступ светитељима. То је кључ који отвара врата том благослову који снађе људе. Са вером приступају и онда добију разрешење за своје недаће – објашњава он и додаје:

– Ко једном дође, увек се враћа. Долазе нам поново са светлим очима, насмејаних образа и озареног лица. Они који су били у инвалидским колицима, устану и дођу на својим ногама. Чак и депресивни верници се овде врате са изоштреним погледом, исказујући једну благодарност. Све те немоћи верници победе и тиме смо и ми, монаси, освежени и имамо нову енергију и са већом вером и искуством корачамо кроз овај живот, где нас чека још изазова. То је само једно окрепљење да стоички поднесемо све што нам Бог, из неког разлога, постави испред нас.


Сведоци смо тога да су млади људи све несрећнији, склони су самоубиству, бежању од куће…, а монах Теофил нам каже “да је Бог увек ту и да увек има наде, али да је рецепт у нама самима”.

– Без обзира колико нас магла и зидови који су заправо од стиропора окружују, треба да имамо на уму да се никада не треба предати. Ми морамо да будемо први који ће направити један корак ка Господу, како би он направио 20 према нама. Да имамо ту срећу да се нађемо у окружењу људи који ће нас подржати. Човек не сме да буде сам. Цивилизација нас учи неким новим трендовима. Кажу, буди свој, буди сам, па ћеш наћи мир. Не! Управо кроз друге и кроз ту несавршеност једних и других и кроз ту спасоносну палубу Цркве, на којој морамо да се одржимо без обзира на то каква је бура и колико је тај брод бушан, он ће сигурно стићи до свог пристаништа.

Они који напуштају Србију

Многи су отишли из Србије. За бољим животом, трбухом за крухом, али питали смо нашег саговорника да ли је то све довољно да будемо срећни.

– Сто пута сам видео како људи, у трагању за богатством, оду из Србије да би нашли бољи живот, али се увек враћају са великом горчином, коју не могу да сперу са своје душе. Угрозивши и себе, али и своје ближње. Са друге стране, постоје људи који нађу то што су тражили, ту обитавају, али су свесни да постоје вредније ствари од метеријалних. Ипак, неки то не увиђају. Такав је живот, колотечина, неповољна струја. Само најтрезвенији и најизабранији имају на уму да пред собом увек имају Бога којег се једино боје и да чине све оно што би Господ чинио. Бога има свуда и земља је господња сва. Наравно, у туђини је механички теже, а и тамо има наших цркава и манастира. Људи који живе у Србији страдају због богатства, али та јурњава је претерана, а желе да Бога држе у фиоци и да га ваде само када им затреба. То је проблем – учи нас монах Теофил.


Врачаре и инстант решења

-Навикли смо на инстант решења. На врачаре, гатаре, на прецизне информације. Желимо да знамо тачан датум, време. Против тога верници једино могу да се боре знањем. Врачање није решење. То у први мах помогне, не схватајући да у том тренутку све постане много теже. Проблем не нестаје. Врачање је једно заваравање и духовна манипулација. Када “искрваре” од муке, у психичком и духовном смислу, верници се сете цркве – наводи он.

Док се монахов пас Миле шетао око наших ногу, Теофил нам је рекао да ипак Бог све види и да свакога правда ипак, на крају, сустигне.

– Има правде! Ми смо незадовољни што се правда не изврши одмах сутрадан, ако може и после ручка, да лакше одморимо, са мирнијим сном. Треба препустити Богу неке ствари. Није да се не исплати. А често падамо и у гнев. У светом писму кажу: “Гневите се, али не грешите”. Треба и то разумети и ту наћи своје место.

Монах Теофил нам је рекао да срж спасења лежи и у томе да човек види Бога у другом човеку.

– Зато је Христос постао човек, а не анђео. Примио је баш наш лик и урадио оно што Адам није успео. Хала Богу, после његовог страдања и васкрсења нам је оставио цркву у којој треба да обитавамо. Повлачењем у себе ништа не можемо да добијемо. Можда краткорочни мир, који се брзо претвара у пакао. Када са својим ближњима прођемо кроз муку, стрпљење, патњу, само после тога можемо стићи до врата раја. Слобода човека се исказује у томе да се дамо једни за друге, а опет на неки начин и смислено и разложно, постављајући Бога испред нас. Никада није грешка давати себе за другога. То је и Христос урадио за нас. Генерално се по логици не исплати, али већи смо када смо у заједници са другим људима. Један хришћанин је нула хришћанина – подсећа наш саговорник.

Политика и стање у цркви

Претходних годину дана је за Српску православну цркву било много искушења. Смрт патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, недаћа у Црној Гори, потом је добила новог патријарха и новог митрополита. Монах Теофил нам открива да ли је и колико политика мешала прсте унутар Цркве и да ли је задовољан стањем унутар ње.

– Црква је одувек била подложна разним утицајима још од њеног оснивања. Међутим и даље је спасоносна. Стањем у Цркви смо задовољни, али увек може боље. Треба поштовати оно што имамо, а што није у нашем домету треба заобилазити. Гледајмо да уредимо свој врт, а они нека по својој савести раде. Ми треба да поштујемо сваку круну, сваког владара. Лепо је рекао апостол: “Поштуј старешине своје”. Ако то пише у Светом писмо, ко смо ми да радимо дугачије. Ћесару ћесарово. Богу Божије – каже монах Теофил.


Може ли обичан човек да утиче на политичке прилике у својој земљи, било је следеће што смо запитали.

– Свако је у свом сосу. Ја у мом, ви и вашем, они у њиховом, и тако у круг. Други је фактор да се тај живот преноси преко медија. Не треба се оптерећивати тим стварима које нису наш ниво. Делимо сви једну земљу, један хлеб, једну судбину, али не треба се трошити око тога. Бог има своју тачку зарез и ставља их где хоће. Себе треба поштедети. Због здравог разума, здравља, енергије, јер има других ствари које треба да човек поспреми за своје добро.

ИЗВОР