Протосинђел Петар (Богдановић): Не причешћивати се не значи „ником ништа“ већ свесно окретање леђа позиву Господњем и свему што Он чини за нас

Децембар 13, 2020 - 20:03 Ажирирано: Децембар 13, 2020 - 20:03

6055

Протосинђел Петар (Богдановић): Не причешћивати се не значи „ником ништа“ већ свесно окретање леђа позиву Господњем и свему што Он чини за нас

Помаже Бог оче Петре! Хвала Вам што сте издвојили своје време за Чудо.

Бог помогао, хвала Вама на мисионарском труду који улажете за све нас.

Пре свега да Вам честитамо на добијеном чину Прото-синђела и да Вас замолимо да нам кажете неколико речи о томе. Шта значи тај чин у црквеној јерархији, и да ли сте очекивали да ћете тиме бити благословени?

Хвала Вам на честиткама. Протосинђел данас означава литургијско одликовање које се даје рукопроизвођењем монасима са презвитерским-свештеничким чином тј. јеромонасима и практично се подудара са протојерејским одликовањем у мирском свештенству. Након прочитане молитве пред Мали Вход, епископ јеромонаху даје право ношења надбедреника као литургијског обележја са символиком духовног мача. У литургијској структури и поретку након одликовања протосинђел као саслужитељ олтара заузима место ближе епископу у односу на јереје и јеромонахе, тиме се указује на значај јерархијског поретка у оквиру устројства Цркве. Етимиологија речи односи се на монаха који има прву келију до епископа или игумана. Како је мени епископ објаснио практично ово одликовање указује на то да бих требао да мењам игумана у његовом одсуству. Био сам изненађен самим актом ал нисам изненађен љубављу игумана и владике који су превидели моје очигледне мане.

Колико дуго сте у манастиру и шта је студента ДИФ покренуло ка том месту духовне борбе?

У манастиру сам већ једанаест година.Покренуо ме је тајанствени призив који се јавио још од ране младости. У почетку се тај призив манифестовао као трептај срца и помало страх изазван питањем које се у мени као дечаку рађало и које се односило на то шта бих ја урадио да сам чуо позив Спаситеља упућен апостолима, тј. да ли бих био спреман да одмах оставим све. Мислим да је моја душа већ тада знала одговор и управо та чињеница је у мени помало изазивала страх. Временом је то питање почело да задобија конкретнију форму у оквиру монашког призвања а страх се све више преображавао у ватрену жељу да као монах послужим Господу. Већ као средњошколац сам знао да ћу кад тад бити монах и премда је моје срце већ било готово, било је потребно још времена да снага воље у мени сазри. Тако да сам младост проводио живећи двоструким животом; скривеним унутарњим и животом обичног младића. Кад се време испунило отишао сам у манастир.

Ипак, Ви сте студирали ДИФ али решили сте да се порвете, ако можемо тако да кажемо, са Православном науком, завршивши ПБФ. Тако да очигледно је питање које се намеће а то је: како Ви гледате на интелектуални раст и да ли је он у колизији са духовним растом?

Лепота Православља се између осталог састоји и у томе што спасење подразумева учешће свих реалности које се односе на биће човека, биле оне духовне, душевне или телесне природе. Према томе, интелект такође потребује спасење али има и активну улогу у спасењу. Тако су многи светитељи послужили Богу користећи плодове интелектуалног рада и образовања на службу изградње и добробити Цркве, али су претходно или паралелно радили на стицању освећеног ума кроз учешће у духовном животу Цркве. У супротном теологија сведена на интелектуалне спекулације лишена искуства духовног живота у најмању руку бива празна а неретко и опасна.

Ава Јустин је рекао: „Ко заврши философију изгубиће разум али ко заврши теологију изгубиће веру?“ Са тим у виду два питања – 1) Да ли сте Ви изгубили веру и 2) Како бисте прокоментарисали ове речи?

Рад сам да тумачим речи св. Јустина више као упозорење да бавећи се философијом не изгубимо разум и бавећи се теологијом не изгубимо веру, а што се може десити управо ако нарушимо равнотежу о којој смо говорили у претходном питању. Знање лишено смиреног служења Другоме води једино у надимање ума и то може бити својеврсна страст чија се опасност крије у суптилној заблуди да на тај начин чинимо нешто велико, док заправо служимо искључиво свом егу. Отуда и потреба да бавећи се теологијом будемо оригинални, заборављајући да је служба теолога да актулизује у свести и савести савременог човека већ постојеће догмате, користећи се тумачењем као осавремењивањем у контексту језика и разумљивости, а не стварањем нечег новог.

Да ли мислите да је потребно бити свестан вере коју човек исповеда и поред све вере у Цркву и њене служитеље? Односно, колико је данас пораст едукативног степена у народу препрека а колико олакшавајућа околност Мисији цркве?

Наша вера је логична, готово читава епоха светих отаца обележена је управо настојањем да се искуство литургијског живота и вере Цркве покаже сагласним са логиком. Али вера се не рађа из логике него из тајинског искуства сусрета слободе човека са Богом, речју из срца. Црква као заједница многих у једном Господу, носилац је многих различитих дарова и служби распоређених у различитим удовима Тела Христовог, тако је и са харизмом знања. Многи верници не знају напамет све догмате, али редовно и активно учествују у животу Цркве, јер они просто имају поверења да је у Цркви све Истина и да они који су од Бога постављени да се старају о чистоти вере знају све што је неопходно. Зато је наше богослужење песма а не сувопарно излагање догмата. То не значи да нисмо одговорни да се трудимо да што боље разумемо нашу веру, да не би били међу онима који закопавају таланате, између осталог не значи ли да љубити Бога свом мишљу подразумева бар у некој мери сагледавање истина наше вере? Моје искуство са многобројним народом који долази у Туман јесте да наш народ има вере али нам понекад фали верског образовања.

Мисија Цркве код младих, а у контексту свеопште незаинтересованости омладине данас, мора ли бити на једном вишем нивоу него протеклих година и деценија? Колико манастир Тумане и Ви лично полажете на тај аспект народног буђења?

Тешко је давати објективне оцене и анализе успешности мисије, јер поред свих наших пројектовања и планирања ипак Дух дише где хоће, док са друге стране људска слобода је толика да човек и Богу може да каже „не“. Оно што наше искуство у Туману јесте да су људи жедни и гладни додира Божијег, благодати, светости и свега оног што чини харизматичну ризницу православног предања. Код православних је увек био заступљенији есхатолошки етос у односу на социјалну улогу Цркве. Захваљујући нашим светим прецима, ми већ поседујемо огроман духовни капитал који слободно можемо користити у служби мисије Цркве. На првом месту је свакако Евхаристија као акт најприснијег заједничарења са Христом. Зато су литургијске беседе у нашем манастиру најчешће ништа друго у суштини до позив на причешћивање. Док су главни носиоци мисије манастира Тумана веровали или не, св. Зосим и св. Јаков. Наше је да бринемо о манастиру, да чувамо богослужбени поредак, и да у име Господа и његових светих угодника Зосима и Јакова примамо са љубављу верни народ и да будемо они који ће им омогућити да се напајају са већ постојећих извора благодати. Узетом је био потребан човек да га спусти у бању Витезду, мислим да је наша служба управо да будемо тај човек.

Пошто сте једно време опслуживали парохију то сте морали да се сусретнете са тим проблемом из прве руке, да тако кажемо. Колико је то искуство парохијског свештеника допринело да на јаснији начин имате приступ просечном човеку?

Такви случајеви су више по нужди и парохијска служба не пристаје баш најприродније уз калуђера. Не кажем да калуђери не могу да буду добри пароси, поготову ако потреба службе то налаже, већ да је калуђеру својственије да време проводи на богослужењу, у молитви, у манастиру и да у том амбијенту калуђер може више плода донети. Мени је парохијско искуство више дало да упознам тежину позива који обављају наши мирски свештеници.

У контексту ове пандемије али и тога да сте Ви студирали и ДИФ, морамо да Вас питамо какав однос према телу треба да имамо као верници и да ли развијање духа потискује развијање и неговање тела или то може да иде руку под руку?

Телесност у догађају Христа јесте основна претпоставка нашег заједничарења са Богом. Зато је и Црква литургијска заједница Тела Христовог у које не можемо да се утеловимо без физичког присуства и без причешћа као физичке пројаве заједничарења. То нас упућује на литургијско поштовање тела где подвиг нема за циљ одбацивање већ приношење тела на жртвеник љубави. Наравно да хришћанска љубав некад подразумева жртвовање сопственог здравља зарад другог и наравно да се може саучествовати у ношењу Крста Господњег кроз смирено подношење болести и немоћи тела, али мишљења сам да здравље не треба тек тако свесно и узалудно изгубити. Напротив као скупоцени дар Божији и сарадник у спасењу, телесно здравље може допринети да боље послужимо другоме и тиме испунимо закон Христове љубави. Тако и у случају актуелне пандемије саветујем да се колико год можемо причувамо докле год то чување није у колизији са нашим примарним хришћанским назначењем.

Колико се манастир Тумане придржава епидемиолошких мера заштите, и колико то саветује поклоницима који долазе? Да ли се смањио број ходочасника од како је почело ово Корона искушење?

Током лета кад је пандемија била у опадању чини ми се да је немогућност летовања у иностранству учинила актуелним прелепе пределе које Србија поседује. Тако је и у нашем манастиру са једне стране опала посећеност организованих поклоничких аутобуских аранжмана док је са друге стране порасла посета у породичној варијанти где су људи користили мали предах између два таласа пандемије да се накупе добре енергије уживајући у споју природних и духовних лепота које красе наш манастир. Међутим како се пандемија шири тако и број посетилаца опада, мада у Туману увек има људи. Током целе године ми смо се прилагодили ситуацији на тај начин што смо литургије служили напољу под летњиковцем, док је верни народ са своје стране такође показивао висок ниво међусобне одговорности.

Како сте Ви лично доживели упокојење нашег патријарха Иринеја (Гавриловића)?

Упокојење таквих личности као што је наш блаженопочивши Патријарх Иринеј представља велику трагедији али коју увек уједно прати благослов са Неба, јер се он сад још усрдније моли за наш народ и цео свет пред престолом Божијим. Заволео сам га још док је био епископ Нишки, када сам као дечак одлазио на празник Покрова Богородице у манастир Ђунис. Тада сам га доживео као народног владику који је осећао душу народа и радовао се тим чудесним великим народно-црквеним сабрањима. Касније сам као јеромонах имао прилике да више пута саслужујем са њим где сам био задивљен како је смирено служио литургију притом бивајући потпуно усресређен, као да га ништа овоземаљско и ововремено није могло отргнути од сагледавања божанских свештенорадњи. Посебно место у мом срцу заузима сећање на посету Његове Светости нашем манастиру почетком године. На беседи је тад поменуо да се у манастиру осећа присуство благодати Божије. Напослетку се обратио братији са речима захвалности и да је ова млада монашка обитељ њему највећи поклон у ове старе дане – морам признати да само што се нисам тад истопио од милине. Та посета као да је постала некакав трајни извор радости за мене јер кад год је се сетим срце ми заигра. Бог нека га са светима упокоји.

Ако сагледамо Цркву као заједницу онда је Литургија веома битан сегмент наше Мисије и нашег деловања. Колико манастир Тумане има ту литургијско-центричност у приступу свим ходочасницима којих је, хвала Богу, изузетно много. Колико је Причешће битно у том Литургијском опусу и начину Богоспознаје и Мисије, по Вашем мишљењу? Колико Ви лично и манастир Тумане проповеда чешће Причешћивање верног народа и колико је то битно, по Вашем мишљењу? Због чега је то битно? – ако бисте могли укратко да нам дате анамнезу те реалности.

Литургија заузима сами центар живота нашег манастира. Причешће није неки издвојени сегмент Црквеног живота већ само возглављење свега у шта верујемо и што ради те вере чинимо. Литургија нам открива будуће Царство Небеско и окусивши већ сада од њега дужни смо да наше животе што ближе саобразимо тој откривеној небеској реалности. Из тога се рађа динамизам црквеног живота где се од литургије до литургије припремамо за сусрет са Господом, након чега бивамо наоружани даровима Духа Светог којим побеђујемо сва искушења која сусрећемо у свакодневном животу. Тада видимо да бити литургијски човек не значи само ићи недељом у Цркву већ цео живот преобразити у литургију. Многи говоре о одговорности пред Светом Чашом у смислу озбиљности припреме, и ја то не спорим, али народу који долази у Туман напомињем да смо одговорни не само кад се причешћујемо већ и да непричешћивање подлеже одговорности. Не причешћивати се не значи „ником ништа“ већ свесно окретање леђа позиву Господњем и свему што Он чини за нас, чиме крњимо заједницу Тела Христовог. Хвала Богу у Туману се у редовним околностима недељом и празницима никад не служи са мање од 3-4 путира, што значи да се наш народ причешћује.

Која би била Ваша порука свим читаоцима Чуда?

Читаоцима Чуда желим пре свега да пожелим да у миру и радости дочекају предстојећи празник Рођења Христовог, поручујући им да не пропуштају да уживају у миру који нам Христос даје јер смо га бесплатно добили иако је скупо плаћен.