Архимандрит Димитрије Тумане: ЖИВИМО КОСОВСКИ ЗАВЕТ, АКО ХОЋЕМО ДА ПОСТОЈИМО

Архимандрит Димитрије Тумане:  ЖИВИМО КОСОВСКИ ЗАВЕТ, АКО ХОЋЕМО ДА ПОСТОЈИМО

Данас ће многи да се смеју и да се изругују Косовском завету. Ми смо у историјским уџбеницима од свега тога направили митове и легенде

 

 

Сретан вам овај велики и дивни празник. Празник очињег вида и то не оног телесног, него дуговног вида који се открива већ вековима на један благословен начин нашем народу.

 

Ми данас славимо Светога великомученика косовског кнеза Лазара, Светога Милоша Обилића - ктитора ове свете обитељи, све свете косовске мученике и све новомученике у српскоме роду просијале од Косова до данас. Славимо такође и двојицу светих српских патријараха који су служили Богу у времену пред и кратко после Косовског боја, а то су светитељи Јефрем и Спиридон.

 

Данас ће многи да се смеју и да се у изругују Косовском завету, сматрајући да је тај завет мит и легенда. Наравно, мит и легенда могу да буду оне ситуације које су измишљене и никада се нису догодиле, а Косовски завет дубоко је уткан у срце сваког православног Србина, зато што је он један Јеванђелски принцип живљења, осведочен и потписан крвљу српских мученика.

 

Тај Косовски завет није потписао са Богом нико други него наш велики Свети Сава, а својом главом и својом жртвом, тај завет је посведочио Свети Кнез Лазар, а као печат тога завета јавиле су се жртве многих српских мученика, рецимо једног великог ђакона Авакума, кога су са 18 година Турци набили на колац само зато што није хтео да се одрекне своје вере. И свети великомученик косовски Кнез Лазар, исто тако могао је да бира између земаљског и небеског царства, али он се определио за небеско Царство.

 

Данас ће ови светски моћници да кажу да је то лоша рачуница, зато што су загледани само у оно што пролази и само у оно што је земаљско. Међутим и ти велики белосветски моћници, када исцури време њиховог живота на земљи, бивају заборављени, иако су ведрили и облачили, палили и жарили читавим светом. За њих, осим по њиховим злим делима, нико више ништа не зна, а за Светога Кнеза Лазара, ево и до данас се зна. И зато, ова светиња у којој смо овде данас сабрани, манастир Тумане, јесте жива слика, жива икона Косовског завета.

 

Одавде је Милош Обилић кренуо у Бој на Косово да определи свој народ заједно са Светим кнезом Лазаром на то, јесмо ли за Христа или смо против Њега. Овде је са дозволом Кнеза Лазара дошао дивни Свети Зосим да остави своје свете мошти као украс Српској Цркви до данашњег дана. И заиста браћо и сестре, то су узвишене теме о којима треба да размишљамо.

 

Наравно, ми смо у историјским уџбеницима од свега тога направили митове и легенде, учећи у ствари савременог човека да треба да рије и да граби од овога света. Ми живимо у свету и морамо и да једемо и да пијемо, да радимо и да се трудимо али у срцу своме, у души својој, у себи мора да сачувамо ту истинску вредност своје припадности. Косовски завет није питање национално, Косовски завет је код српскога народа наднационално питање, зато што у Косовском завету није садржана само наша територија, мада и то треба да знамо, да се ми као народ никада нисмо отимали за туђе већ смо са са крвљу и са жртвом бранили своје. И оно што је дивни  плод тог нашег Косовског, Јеванђељског завета, јесте да ми нисмо осветољубив народ. Кад погледате кроз историју, нас ће свако мало неко да прогања, неко да нас коље и убија, да са телима српске деце пуни јаме, пуни логоре и тако редом. Ми ћемо да сагнемо главу као народ и да истрпимо, нећемо да заборавимо али ћемо да опростимо. И то и јесте суштина истинскога завета између Бога и човека, зато што смо ми позвани да праштамо, а Бог је позван да суди.

 

И видите колико је тај косовски завет, у ствари уткан у наше биће, уткан у наше постојање. И заиста је то тако, али плашим се да ће ова наша генерација много штете да нанесе будућим генерацијама, не буде ли о томе јасно и гласно сведочила и не буде ли говорила да Косовски завет јесте нешто што мора да се носи и што је старије и од самога човека. И опет понављам, то није само завет територије, мада и ту нема дилеме: Косово и Метохија су стара српска земља, освећена српском крвљу и освећена српским светињама.

 

И то данас грабе многи, али то је све за овог времена. Људи могу да узму само оно што се отима, оно што се не отима, они то не могу да узму. А то је истинско сведочење о овоме о чему говорим, о нашим истинским и светим прецима. Ово треба данас да буде позив народу свеукупно и нашим властима и нашој Цркви, да само уједињени у Богу и у закону Божијем, Црква и држава треба да воде народ ка истинском смислу постојања, треба да воде народ ка Царству Божијем. Ви сте имали славне Немањиће, имали сте славног Кнеза Лазара у тешком времену српскога ропства; имали сте ове дивне патријархе Јефрема и Спиридона. И они су сви управљали народ на оно што је спасоносно, а не на оно што је тренутно добро и оно што је било тренутно решење. Могао је Кнез Лазар да се одлучи да не иде у битку, него да буде вазал Муратов. Проживео би још неку деценију и био би заборављен од свога народа. А ево данас, његова света мученичка крв, његова глава на тањиру као глава Јована Крститеља, вапије и сведочи народу шта је истина. И зато ћете кроз историју од Косова до данас, кад год је тешко било српскоме народу, српски песници и писци, српски калуђери и попови, певали су о Косову, певали о Лазару, и исповедали веру тога Косова које је за данашњи свет губилиште, а за нас је Косово било и јесте и данас место опредељења, врата Царства Божијег.

 

И то данас мора да запамтимо ми православни Срби, ако хоћемо да нас има и ако хоћемо да постојимо, јер кад нам буду узели Косовски завет, онда ће нам прекрајати не само границе, него ће нам прекрајати и историју, а на крају ће да нам прекрајају и идентитет. А ми ако се одрекнемо свога идентитета, ко ћемо да будемо браћо и сестре? Коме ћемо да припадамо? Имате у околини многе народе који су тако "час вруће, час хладно", ко неки папирић на ветру, остављали свој идентитет. И ви данас видите те народе, понеки су и наше комшије, који се гуше у агонији немања идентитета и онда, поништавањем другог, покушавају да пронађу себе. Ал то тако не може и то тако не иде. Имали сте кроз историју примере тога (да) захваљујући овом светом Кнезу Лазару, светим косовским мученицима, захваљујући овим монасима који су попут цвећа украсили земљу Кнеза Лазара - свети Зосим, свети Ромило, свети Григорије горњачки и тако редом, захваљујући њиховој молитвеној и живој мисији ми имамо свој национални идентитет. Та мисија није имала речи али су њихови животи сведочили народу њихову веру. Управо захваљујући њима и њиховом труду, ми смо данас православни народ.

 

И ове западне силе које се (зна се одакле долазе и где им је извориште)  и данас труде да се разрачунају са Српском Православном Црквом, јер на овим просторима њима не смета нико него ли само Црква као чувар суштинског идентитета овог српскога народа. Хвала Богу и овим светитељима које нам је Бог дао, па ми нисмо кроз историју били поунијаћени, посебно не овде, него кад је Деспот Ђурађ Бранковић требало да пошаље патријарха, свога изасланика, на лажни сабор у Италију да се потпише унија са Римом, он је њему рекао да је он стар човек и да остаје у вери својих предака, а овај, ако буде отишао на тај лажни сабор да то потпише, да ће да га обеси у сред Смедерева.

 

Српски народ је то заборавио и ми смо се одрекли својих великана, дај Боже да не наставимо то и даље. Нама није крив ни овај, ни онај, него смо сами себи криви. Нађите ако можете просечног Србина који може да наброји српске владаре кроз историју, нађите таквога данас!

 

Али и Црква мора да говори да чувамо овај Косовски завет не дирајући наравно никога, нисмо ми никакве грабљивице, ми тражимо само своје и боримо се за своје и онда када смо губили кроз историју, ми смо сведочили своје. Ево вам народ јеврејски, народ Израиљев, они у Јерусалиму певају хиљадама година и то нико не оспорава, то ником не смета, то се и хвали, то је једно дивно опредељење народа. Али кад Србин запева о Косову уз гусле, кад Србин завапи за Светом земљом својом, кад Срби се опомену својих жртава, кад Срби помену своју свету веру, онда настане међународни проблем. Али знајте браћо и сестре, ова жртва Светог Цара Лазара, ова жртва светих мученика нас обавезује да останемо свој на своме и да се боримо за своје.

 

Знам да је нашем народу лакше, да ко има прилику ухвати кофер и пут под ноге на запад, али треба стиснути зубе и издржати и пребродити ову тренутну кризу и остати овде. Зато што нама нико неће бити крив ако неки други народи буду населили ову земљу коју смо ми оставили и коју из дана у дан остављамо. Али, ево, видите овај манастир стар 630 година и ону славну Лазареву Раваницу у којој данас треба да буде стотине хиљада Срба (надам се да је такво данас сабрање било, да је бар милион Срба у Раваници - или би тако требало да буде), то су чувари нашег идентитета.

 

Кад су нестајале куће, кад су нестајали градови, кад се селио народ, светиње су рушене али и обнављане да остану за сведочење. Ово су наше зидане тапије и ово је печат нашег постојања од Тумана до Дечана и тако редом. И те српске тапије наћићете и на Светој Гори и у Светој земљи и редом. Немојте ово никад да заборавите, зато што нису наши преци залуд чували тај истински завет и свест о њему. Имате много цркава и посебно манастира у Србији где ће народно предање да каже "ево, у овој цркви, у овом манастиру се причестила војска кад је кретала на Косово". И ту је свети Кнез Лазар чувао своју веру, живео црквеним, литургијским животом, постио, причешћивао се и да није страдао, тога светога човека Кнеза Лазара, без сумње  Црква би прогласила за светитеља. Овако је, његово светитељство крунисано светим мучеништвом.

 

И слава нека је Богу што нам је дао такве свете људе; слава нека је Богу и нашој Цркви, мученичкој и крвавој, што се тај низ светих мученика, на диван начин пројавио код Срба до данас и кроз векове, и у дадесетом веку, и у првом и у другом светском рату и после њега и у овим данима, од Кнеза Лазара преко ђакона Аваакума, преко јасеновачких, глинских, пребиловачких, пре њих - превлачких мученика, момишићких мученика и многих других. Немате ви ни једну цркву, ни један средњовековни манастири да вам неће причати о страдању на неком сабору, где нису поклани калуђери и народ. Е, то је велика ствар браћо и сестре, зато смо ми били увек страдални народ али и народ васкрсења, Бог нас је обнављао. Бог нас је обнављао јер смо као народ такви честити и добри и побожни и неосветољубиви, јер чувамо закон Божији.

 

Зато дај Боже да овај данашњи празник, некада, у неко доба, постане (а ваљда ће то и држава да схвати), не само национални дан него треба да буде нерадни дан и да се обавеже народ да тај дан буде  у Цркви. Кад је кнез Милош увео празновање Светог Саве, онај који се не би нашао да је у Цркви тај дан на служби, морао је, за оно време, дебелу суму новца да плати. Нема ти да се питаш хоћеш ли или нећеш ли да чуваш идентитет свога народа, него мораш! А данас имате ове изроде, посебно те који служе неким западним силама који час то исто тако хвале туђе жртве, наше жртве умањују, минимизрају и не само то, него испада да смо вечито ми негативан неки народ. А то у пракси није тако. И друга ствар, сами ће да се покажу, знамо ми већ то, сви видимо. Има ту и тих пар неких жена које су ето нашле сада да се баве политиком. Али нека, види Бог па ће се позабавити са сваким.

 

Чувајте браћо и сестре своју веру за генерације које долазе; ако децу не васпитате у вери, ако их не васпитате у правом опредељењу, онда од нас као народа, нема ништа! Данас о нама сви могу да говоре, само ми Срби мора да ћутимо. И кад би могли да се одрекнемо свега и кад би могли још да нас натерају да сами поспаљујемо своје светиње, то би било најбоље за  запад, али нема од тог посла ништа! И неће да буде! И не може да буде! И не сме да буде!

 

Ено га велики Његош са Ловћена како он пева о Косовском завету, па сад могу да га избаце из уџбеника, могу да га избаце одакле хоће, он остаје, и његова песма о Косову остаје да се чује до данас, и тако редом и тако даље. И неко ће ово да назове политиком, али није ово политика браћо и сестре. Ово је чување идентитета једнога народа за који је Црква итекако одговорна. И ми као Црква, мора нешто да вас учимо, а не само да направимо од духовног живота неки купопродајни однос и неки сервис за свећење водице и за крштење и за сахране. Није то Црква! Црква је живо учешће човека у Светим тајнама Христовим. За Цркву се и живот полаже ради истините вере а камоли нешто друго. То нам говори овај свети Кнез Лазар и хвала му. Хвала и покојном патријарху Иринеју што ето, имамо део његових моштију, овде у Туману.

 

Слава нека је Богу и хвала за све, а ви чувајте свој идентитет браћо и сестре и свако од нас, јер ако нам то одузму, онда ни нас неће бити.

 

Живели на многаја и благаја љета.

Беседа архимандрита Димитрија, изговорена на Видовдан у Туману, 2021. године