Од лекара отписана, али не од Бога и Туманских Светитеља (3.02.2022)

Желим са Вама да поделим агонију кроз коју сам прошла у борби за живот своје мајке, ношена вером у туманске Светитеље и крилима љубави према најдражем бићу.

Почело је тако што су је због проблема са бубрезима примили у Прокупачкој болници, где су утврдили да јој бубрези отказују толико да је пред дијализом, одатле је шаљу у Ниш. Тамо нам се у  делићу секунде свет срушио. Шок, неверица, бол, сузе - мајка има злоћудан тумор на плућима стар годину дана. Доктор нам уз то саопштава да је пушта кући и да јој дајемо да једе и пије шта жели, јер неће дуго живети; у ушима одзвањају докторове речи... Не! Недам те мајко! Нећу да се помирим са тим. Верујем у Бога и знам да ће нам помоћи. Нисмо хтели да чекамо ни дан, мајку смо сместили у болницу како би била под надзором, а ми сви кренули у манастир Тумане, била је већ ноћ. Бденије је било у току и монаси су умилним гласовима узносили молитве Богу, ја сам стајала поред кивота и молила се, то је био више мој вапај Богу и Светитељима да ми исцеле мајку.

Додирнула сам кивоте Светитеља спаваћицом моје мајке моливши их за благослов исцељења. Ту ноћ преспавали смо у колима на самом паркингу манастира. Ујутру опет били на молитву, затим смо отишли до испоснице да се и тамо помолимо Светом Зосиму и узели воду са извора. У манастиру смо купили уље из кандила, иконе Светог Зосима, Јакова и Нектарија, јер смо веровали да је то благослов Светитеља и лек који нам сам манастир пружа. Вратили смо се кући и истог дана отишли да јој обучемо спаваћицу. Маму су након два дана пустили из болнице и рекли да нема више проблем са бубрезима. Ми смо сви били пресрећни, свима је то био знак да је Бог уз нас као и тумански Светитељи. Отишла сам са мајком у Београд на скенер где је потврђено да има тумор, који је доста захватио и да га има већ годину и нешто. Моје срце се распадало од бола.

Послала сам сестри резултате са скенера да их провери, на жалост казала ми  је да јесте тако и да морам да будем јака. Била сам разочарана, збуњена, изгубила сам снагу, али веру нисам. Никад је нисам изгубила, плакала сам, молила се, али нисам одустајала. После свега одлучујем, мајку водим у Тумане. Ушавши код Светитеља једном руком држала сам кивот, а другом грчевито мајку. Молила сам се, а суза ми је сузу сама стизала, глас ми се променио и почела сам да јецам од бола и жеље, једине жеље коју сам имала да се она исцели...и молила се, веровала и плакала.

После пар дана имали смо заказану бронхоскопију (исечак из плућног крила) како би знали шта је и како да је оперишу. Резултате смо чекали четрнаест дана, мени је то била вечност...31.01.2022, стигао ми је мејл који нисам разумела и позвала сам их да ми објасне. Рекли су да мама нема тумор. У мени је све играло била сам у шоку. 

Свим срцем, целом душом и телом, свом снагом се захвањујем Богу, Мајки Божијој, Светом Зосиму, Јакову, Нектарију за исцељење канцера на плућима моје мајке.  

Стефани Павловић, Блаце