Исцељење карцинома материце (15.04.2022.)

У јуну 2021,  дијагностикован ми је карцином на грлићу материце. Када су ми саопштили ја сам се изгубила... нисам знала шта ћу и куда, кога пре да позовем, да ли родитеље, децу или браћу, како да им кажем? Док сам ишла улицом сузе су ми саме текле сви су ме гледали, али ја нисам могла да их зауставим, само сам плакала.

Ушла сам у стан и узела икону Господа и кроз плач изговарала: '' Боже мој, хоћеш ли ме спасити? Спаси ме милостиви мој Господе. Молићу ти се стално, само ме спаси''. Одлазим за Београд и 15. дана чекам на резултате, сваки дан у сузама и молитви. Одлазим по налаз, који није добар и ту ми потврђују да имам карцином. На конзилијум добијам терапије 30. зрачних и 5. хемиотерапија. Позвала сам одмах брата и питала: '' Хоћеш ли ме возити у Тумане, тамо је мој спас, мене ће спасити Свети Зосим и Свети Јаков''? 5. августа стижемо у Тумане рано ујутру. Осећам се чудно... хвала ти Боже, ја сам стигла. Идем испред брата и плачем и само желим што пре ући.

Прилазим Светитељима  са сузама, молим им се и имам осећај да сам већ боље. Такву моћ никада пре тога нисам осетила. Проводим тај дан у манастиру молећи се и већ размишљам кад ћу поново доћи. Узела сам воду, уље и јастуче Светог  Зосима и Јакова са босиљком. Терапије почињу 27. септембра.

У болницу са собом носим све што сам узела у манастиру. Јастуче је увек поред мене, иконе из манастира, уље којим се помазујем и вода коју пијем. Господ ми помаже да сваку терапију моје тело прими како треба. Из болнице излазим 12. новембра и поново долазим у Тумане. Одлазим у испоснисцу са боловима у ногама, од терапија пуцкетају ми кости, али мене је нешто вукло да идем. Када сам дошла код испоснице бол нестаје. Брату у чуду кажем: ''Немам више болове, мене више ништа не боли, ја хоћу опет да дођем још једном пре снимања и магнетне резонанце''.  

30. марта,  сва срећна и сигурна у молитве и милост Светитеља одлазим на магнетну, затим на контролу 12. априла. Доктор чита извештај магнетне и каже ми: '' Споменка Ви немате више карцином. Остали су само ожиљци''. Успела сам само рећи - Слава Богу и туманским Светитељима и почела плакати од среће.

Споменка Маринковић,  Љубовија