Благословени породом (19.04.2023.)

Све је почело 2015. године када смо се супруга и ја први пут срели и одлучили да будемо заједно. Због мог посла и њених обавеза на факултету били смо одвојени и виђали смо се с времена на време, како нам обавезе дозвољавају. Ја сам био на релацији Крагујевац - Београд, док је она била на релацији Бијељина - Београд.

Да смо од самог почетка волели децу, као и да смо желели децу да имамо јесте чињеница да је супруга због тога уписала Педагошки факултет на смеру васпитачица. После пет године одлучили смо да она више не путује за Бијељину, већ да започнемо заједнички живот и да стварамо своју породицу. Верио сам је и започели смо заједно да живимо. Од 2019. године нисмо се више раздвајали, а још од тог тренутка планирали смо како ће да нам изгледа свадба и маштали о новој заједници и дечици. Недуго потом завладао је вирус који нас је раздвојио неко време, јер су границе биле затворене, а супруга је отишла код својих у Републику Српску где је и стицајем околности због затворених граница дуго и остала. Када се ситуација смирила опет смо били заједно, планирајући да коначно направимо свадбу, коју је прекинула тужна вест да ми је брат од тетке веома млад преминуо. Све нас је на тренутак зауставило у нашим плановима, али не и плановима да имамо нашу децу коју смо одувек желели да имамо.

По доласку супругиних родитеља у госте, изразили су зељу да заједно посетимо манастир Тумане. Иначе, ја сам већ неколико пута био са сестром од ујака у манастиру која је била јако болесна од канцера. Обећао сам им да ћемо их ја и супруга водити у манастир и тако је било. У септембру 2021. године, заједно смо посетили манастир Тумане, ја, моја супруга и њени родитељи и тада смо се поклонили моштима Светог Зосима и Јакова. Стижемо у манастир, ни слутећи да ћу ту да доживим нешто неописиво и чудно током молитве. Купили свеће, упалили, посетили манастирску продавницу и на разгласу свештеник, односно монах нам каже "...ускоро ће бити молитва за здравље, а одмах потом за пород. До тада можете отићи до испоснице Светог Зосима Туманског, а затим молитва за здравље и пород.". Кренули смо према испосници и отишли на извор, попили воде и вратили се назад у двориште манастира.

Веома велики број људи је био присутан у манастиру, па је молитва читана на разглас, док смо ми били окренути једним делом према манастиру, а другим делом према дрвеној просторији (трему) у дворишту манастира одакле се читала молитва... Читали смо молитву за здравље, помолили се за здравље, а затим кренула је молитва за пород. У једном тренутку монах је рекао изговорите имена, и ја изговарам име своје супруге и поред мене сав онако замишљен периферним погледом са леве стране у сенци видим плавог малог дечака, који ми је у нон-стоп у глави да је поред мене са леве стране, видим своје дете, односно на неки начин видим себе са дететом својим у дворишту манастира. Нисам никоме хтео то да причам шта ми је било у мислима и шта сам видео. Мислио сам да ми се све то нешто чудно десило и причинило и да је то само једна велика жеља да имамо наше дете, ништа више. Цео пут сам размишљао о томе шта сам видео, и шта ми се десило, као и како би било лепо да ја са својим дететом некада ако Бог да заиста да дођем у манастир Тумане. Кренули смо кући, а ја сам све време у путу према кући ћутао. Више пута су ме питали што ћутим, што сам тих. Нисам знао како да им објасним и шта да им кажем. Испратили супругине родитеље њиховој кући, а ја сам ћутао о томе све до тренутка док ме супруга није једно јутро у децембру месецу пробудила и показала ми тест који показује да је трудна. Не знам да ли је тог јутра био неко срећнији од мене. Једва смо чекали да закажемо преглед код доктора да нам потврди или демантује резултате теста. Доктор после прегледа рекао је мојој супрузи „Ви сте трудни, по свему што овде видим и на основу мог вишедеценијског рада девојчица је на путу“. Ја сам тог тренутка био сав срећан, једна мала принцеза нам стиже. С обзиром да је преглед био око нове године, наша једина жеља је била да буде живо и здраво, па шта год да буде, да л девојчица или дечак.

Сви ултразвукови су показивали да је беба добро, а доктор се увек смешкао да је цурица веома напредна. Тада сам решио да испричам супрузи шта ми се десило у манастиру током молитве, а она је била у шоку да сам толико дуго ћутао и да нисам ниским поделио то сто се догодило. После тога одлучили смо се да урадимо пренатални тест, да са сигурношћу откријемо бебин пол. Отишли смо у лабораторију, урадили анализе и сачекали две недеље и резултати стижу на е-мајл. Нисмо желели да их отварамо и видимо пол бебе већ смо замолили другаре да нам спреме изненађење и на тај начин откријемо пол бебе. Изненађење је спремно и сазнајемо пол бебе. Доктор је погрешио, ипак је у питању дечак, а касније испоставиће се да је то баш управо тај плави дечак кога сам ја видео у дворишту манастира. Окренули смо се једно ка другом и тог тренутка смо рекли, зваће се Јаков. И тако хвала Господу Богу и светитељима Туманским, 15.8.2022. године на свет је дошао један мали плави дечак, Јаков, кога желимо да крстимо управо на месту где је све почело, и где сам га на неки начин замишљао и видео. Када се родио рекао сам супрузи да чим напуни два/три месеца да може путовати идемо у манастир Тумане. Тако је и било... Са три месеца смо први пут као породица дошли у манастир Тумане да се захвалимо Светом Јакову и Зосиму и да питамо за крштење нашег детета на овом светом месту. Осећај уласка у двориште манастира са својим дететом се тешко може описати, једноставно то се не може рећи, то је чудо и то је то.

Данас Јаков има свој јастук из манастирске продавнице на коме спава. Молитвом и вером све се побеђује.

Томислав и Љиљана Петровић, Крагујевац