Исцељен злоћудни тумор (31.03. 2022)
Молим вас, не замерите ми на дугом писању. У мом првом обраћању Вама могли сте прочитати да сам у посети манастиру Тумане била у децембру 2021. године, организованим поклоничким путовањем са Соњом из Ниша на челу, за људе оболеле од карцинома. Само што ја тада нисам знала да сам болесна и нисам могла ни слутити да ме Бог с'разлогом позвао у вашу светињу. Сада то знам, а тада (јер ми је супруг уплатио путовање да ме изненади) нисам знала и питала сам се зашто да идем са људима оболелим од карцинома и зашто да заузима нечије место у аутобусу. Соња је организовала бесплатно путовање, а ми смо платили, што ме је додатно изједало и било ми непријатно јер сам веровала да заузимам нечије место.
На том путовању осећала сам се божанствено, а када смо стигли на Литургију, плакала сам и молила се за своју децу, супруга, брата и родитеље и за остале ближње, а за себе најмање. Сузе су саме текле. Тада сам купила акатист Светог Нектарија. По повратку са путовања, увече, иако уморна, почела сам са читањем акатиста. Тако 40. дана, уз упаљену свећу и уље из манастира Тумане. Често сам плакала, не знам зашто, али сузе су саме текле. Када сам завршила читање акатиста, након месец дана изнад десног ока, белег (који имам од рођења и који сам већ једном отклањала код хирурга) почео је да се мења, расте и крвари. Доктор ме је упутио хитно у Ниш. Тамо ми је др пластичне хирургије заказала операцију за 10. фебруар 2022. године, уз написану дијагнозу - злоћудни тумор. Тог 10. фебруара, докторка је променила мишљење, узела је узорак за анализу и рекла да чекам две до три недеље резултате. Тек тада да је путем телефона зовем и информишем се о резултатима. Када сазнам какви су резултати, тада да хитно да дођем у Ниш да би ми отклонила остатак и одлучила како ће даље бити лечење, зрачење или хемотерапија.
Свет ми се окренуо, све је одједном изгубило смисао. Дан након операције, обратила сам се Вама да се молите за мене и за савет како даље, како да се молим? Од Вас сам добила јасан и кратак одговор. Уписана сам за молитву и да се обратим свом свестенику овде где живим.
Послушала сам Вас, обратила сам се свом свештенику, оцу Далибору, са сузама и у очајном стању. Заиста сам се тако осећала. Била сам сам уплашена, супруг није био кући, радио је у иностранству, а ја мајка троје деце, сама са њима и толико болесна. Отац Далибор ми је дао диван савет, иако не може да разуме кроз шта пролазим, да морам имати снаге за даље, морам се борити, и да не смем сумњати да ли имам право на то, јер сам веровала да је то Божја воља и да не смем тражити лек. Да долазим на Литургије, често да се причешћујем, да не прекидам молитву и да наставим као и до тада. Тако сам и учинила.
Средином фебруара почела сам сваке недеље да идем на Литургију и причест. Читали су ми молитву за здравље, док сам ја плакала као мало дете. Нисам могла да зауставим сузе, иако сам се трудила. Дани су пролазили, а ја никако нисам могла доћи до резултата. Говорили су ми да нису готови, те да хфали неки реагенс, те да морају још нешто да провере, јер сам млада особа, те да су још увек на посматрању... све ме је то убеђивало да је стање лоше, али нисам престала да одлазим у цркву и молим се.
Супруг је дошао на одмор средином марта и убрзо 18. марта добили смо резултате, али само као обавештење да су готови. Морала сам отићи у Ниш да доктор каже какви су и шта даље. 22. марта за празник Младенаца, отишли смо у Ниш. Докторка која ме је оперисала није радила, примио ме други доктор. Узео је резултате и рекао:"То је то. Излечени сте. Све је отклоњено." Нисам веровала својим ушима, па сам питала шта даље? :"Нема даље, све је завршено!". Само сам изустила:"Бог вас благословио." Знала сам да је ово Божје чудо, да су Свети Зосим, Свети Нектарије и сви Светитељи чули, моје молитве и ваше, наших свештеника, молитве моје мајке, супруга, моје деце и не знам кога све.
Заиста ово јесте чудо. Што је најчудније резултати су показали да чак није тумор већ преканцерозна лезија која је отклоњена у потпуности.
Верујте ми, прошло је само седам дана, ја сам још увек у шоку и чуду. Зато сам вам јутрос послала поруку. Ја сам наставила да идем на Литургију, сваке недеље се причешћујем. Ове недеље са децом сам била у цркви и обрадовала оца Далибора. Уз Божју помоћ наставићу и даље. Молићу се и још више ћу веровати у Бога, јер је Бог чудо, а ја сам вам мрвицу чуда написала као сведок томе. Зато сам вам и извештаје послала.
Хвала вам на одвојеном времену, хвала свим Светитељима што нас зову у Свети Храм у право време и хвала милом Богу што нас не напушта у тешким тренуцима и што живи у нашим срцима.
Молим вас, немојте ми замерити исцрпном писању, јер сам осетила потребу овако да напишем, једно искушење ради јачање вере.
С 'поштовањем
Данијела Милић Готовац из Сурдулице
