2019. године, први пут сам се одвојио од своје породице и отишао у иностранство. Као и већина, отишао сам да радим и мислио само на новац и то како ћу успети тамо негде...
Оно што прижељкујемо то и добијемо, али не на начин који је добар за нас. Нажалост све то схватимо тек онда кад нас сам Господ подсети на то. Након успешне сезоне у иностранству, жељан породице и са добром зарадом вратио сам се кући. Међутим, Господ допусти и оно недопустиво да би се сами у томе пронашли.
Сазнавши за Тумане дошли смо у манастир. Сам прилазак светињи је био јако чудан. Дочекала нас је огромна гужва и киша која је прејако падала. Све ме је то у једном тренутку тргло и отворило ми је душу. Сузе су ми саме кренуле и више нисам знао да ли је то киша, или су то сузе које саме иду сједињавајући се са кишом. Сва моја дотадашња гордост је једноставно нестала. Грчевито сам тражио разлог како да не оставим своју породицу и не кренем ван земље. Тог дана сам осетио нешто што пре тога нисам, све оно што ме тиштило нестало је након моје посете манастиру Туман. Добио сам јаку жељу да све поправим, исправим и да не остављам више своју породицу. Наш брак смо хтели да крунишемо још једним дететом. Међутим 18. месеци нисмо могли да се по трећи пут остваримо као родитељи. Тада смо решили и опет дошли заједно са своја два детета. Светиња је била преплављена људима са свих страна, осетили смо да нас је сам Господ позвао. Осмех са наших лица се није склањао, као да смо били у Рају. Уживали смо и не слутећи да ће нам након молитве за пород после две недеље Господ подарити нову срећу и живот још једног малог анђела. 13.05.2021. добили смо сина. Наше душе и срца су спознале огромну помоћ и љубав коју су нам подарили Свети Зосим и Јаков. Хвала им.
Александар Јовић, Владичин Хан