ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНА ЧУДА ЗА СПАСЕЊЕ?
Ушли смо у еру прогреса, када човечанство све своје наде полаже у дела руку својих. Таквим приступом из својих живота превасходно, а потом и из образовања и културе одбацујемо све што је ван опипљиве реалности. Али заборављамо да свет и све што га чини ми нисмо створили, већ га само (зло)употребљавамо.
Бог када делује то чини ненаметљиво, остављајући нам да га слободно прихватимо, осим у случајевима када прекардашимо, па методе морају да буду оштрије, што нам сведочи велики потоп.
Према чудима Божијим, веровали или не, мењамо однос када нам нека мука досегне до врата. Чудо нам је свима потребно да нас усмери на богопознање, да нас изведе из мрака самодеструктивног рационализма, да нам открије реалност изван трулежности и обећање вечне/непропадљиве радости. Чудесно Бог дела у историји, тренутно позивајући на преображај. Без чуда можемо, али без чудесних плодова уплива Божијих у овај свет не можемо. Јер је Он сам одабрао тако да се пројави. Да не бисмо уместо богопоклоника постали чудопоклоници, прослављајмо дародавца, а не дар сам по себи.
Највеће чудо јесте предукус долазећег овде и сада, а то је свештено литургијско искуство које је и духовно и опипљиво, прожимајући и дарујућу нам сваку благословену потребу. Такво је искуство Светих.
јрм. Димитрије игуман тумански
